Da vidimo kako zonski presing izgleda:

Izvodi se tako što igrači odbrane, postavljeni u neki od zonskih rasporeda, vrše pritisak na igrača sa loptom. Prva zamisao je da istekne 5 sekundi, za koliko se lopta ima pravo izvesti iz auta. Ako je ona ipak izvedena, napada se onaj koji je primio loptu, ne bi li se isforsirala greška. On može da pogreši u dodavanju, ali i da ne prenese loptu na drugu polovinu tokom 8 sekundi.

Kod izvođenja u toku igre, redosled akcija je najčešće: usmeravanje igrača sa loptom, usmeravanje igrača bez lopte, zatim udvajanje ili usmeravanje dodavanja pa udvajanje.

Postoje tri osnovne vrste:

• Zonski presing po celom terenu (1-2-1-1 raspored),
• Zonski presing na tri četvrtine (2-2-1 raspored) i
• Zonski presing na polovini (1-2-2 raspored).

Prva varijanta se koristi kod izvođenja pod košem. Ako ne prođe najčešće se prelazi u drugi vid odbrane. Presing na tri četvrtine ima za cilj skraćenje napada i krađu lopte pri dodavanju, jer tada onaj ko je prenosi mora brzo da reaguje (pravilo 8 sekundi), pa je veća verovatnoća greške.

Treća vrsta, zonski presing na polovini terena, najčešće se koristi i po mom mišljenju je najdelotvornija. Zašto? Prateći redosled akcija u izvođenju ove odbrane, pa upoređujući sa pravilima, vidi se da je na ovom mestu moguće napraviti najviše grešaka. Igrač se, najčešće, usmeri ka ćošku, gde mu je najlakše zatvoriti put. Odatle mu je otežan pregled igre, kao i sam pas, te treći igrač odbrane (koji igra na liniji dodavanja) može lako preseći dodavanje.

Opasnosti

Sa tehničke strane, najveća opasnost je stvaranje viška. To praktično znači da je igrač sa loptom uspeo da uputi kvalitetan pas na drugi deo terena, a na sebe je navukao dva ili više igrača. Zato se zonski presing ne koristi često, već najčešće kao element iznenađenja.

Dakle, kada tim uoči da akcija neće uspeti, mora brzo da reaguje i pređe u drugu odbrambenu formaciju. Najčešće je to zona sa jednim pokretnim igračem na vrhu, koja se nakon toga pretvara u potpunu zonu.

Osnovna postavka zone 2-3 (igrači u belom)

Prema definiciji, zona 2-3 je parna odbranu u dve linije. Parnost se određuje na osnovu broja igrača u prvoj liniji, a broj linija se vidi u samom nazivu. To je bitno jer, opet u teoriji, parne odbrane dobro brane stranu, dok imaju problema sa frontalnim napadima. U praksi to uopšte ne mora biti tako, čak šta više najčešće i nije. Meni je recimo vrlo logično da se treneri trude da unaprede našto što je po knjigama slabost, pa time unaprede svoju strategiju. Na snimku ispod se vidi prva reakcija zone na neki pas, nakon osnovne postavke, i praktično je prikazano da teorija ima onoliko udela koliko treneri to dozvoljavaju. Predlažem da pogledate i ostale preporučene snimke na kojima su reakcije odbrane na određene ofanzivne akcije.

Šta zona 2-3 brani?

Ovo opet zavisi od ideje trenera. Pošto centar ima pomoć sa obe strane (i krilo i krilni centar su u istoj linij sa njim), osnovna ideja je odbrana reketa. Samim tim, problem je braniti šut spolja, bilo čeoni ili frontalni. Tu do izražaja dolazi timska pokretljivost cele odbrane. Bitno je, kada protivnik krene da distribuira loptu oko perimetra, da se izvrši pritisak na loptu i da na strani na kojoj je ona bude veća koncentracija igrača. Tada opet postoji problem od stvaranja viška na drugoj strani, koji mora da pokrije igrač zadužen za to (kada se cuje za nekoga da je igač zadatka, ovo je jedan od primera).

Vezano za odbranu reketa, centralna figura je dominantna petica, čiji je zadatak da zaustavi sve koji reket napadaju frontalno, bilo prodorom ili pozicionim napadom sa visokog/niskog posta. Ako se lopta distribuira oko perimetra, on mora biti sa one strane koša na kojoj je sama lopta, te pratiti promenu u širini napada. Nedostatak takvog centra je slaba pokretljivost, naročito spor start. Zato su tu igrači na pozicijama tri i četiri, koji brane levu i desnu stranu prilaska reketu, najčešće od backdoor pasova.

Najteže je biti na suprotnoj strani od one na kojoj je lopta. Ako playmaker uspe da je pošalje na drugu stranu, to se obično koristi za maksimalan pritisak na koš. Ako ostatak tima to ne isprati, do izražaja dolaze individualne defanzivne karakteristike.

A šta ne brani?

Kontranapad! Brza tranzicija lopte, naročito ako se iz nje šutira sa (polu)distance, smrt je za svaku zonu, a za ovu naročito. Zašto? Ako je osnova neke odbrane timska igra, kada nemate svih pet igrača raspoređenih na predviđene pozicije, nastaju velike rupe. U ovom sučaju te rupe su najčešće na spoljnim pozicijama, pa je tranzicioni šut otvoren. Zbog svega ovoga, niko (ili retko ko) pokušava da kontranapad brani zonom. Takođe, velike probleme može da napravi istureni post igrač, ako poseduje dobra šut.

Dobar primer zone 2-3 davao je Partizan, gde je Duško Vujošević koristio Vraneša kao centralnu figuru. U NBAu to dobro radi Orlando sa Dwightom Hovardom. Interesantno je kako oni ovim zapravo brane šuteve iz ćoškova,  zbog solidne pokretljivosti koju njihov centar ima.

Zonu igra: KO?  Zona je: ŠTA?  Zona se igra: KAKO?

U pitanju je jedna od dve osnovne vrste odbrane. Zona je vrsta timske defanzivne taktike u kojoj je najčešće angažovano svih 5 igrača, a svaki od njih je zadužen za određeni prostor, odnosno deo terena (postoje i varijacije kada je manji broj njih u zoni). Ona, dakle, nije odbrana igrača, već prostora. Defanzivni igrač koji stoji u zonskom rasporedu brani određeni prostor koji mu je dodeljen, a tim kao celina brani sve prilaze ka košu. Ako protivnik, bio to igrač sa ili bez lopte, napusti prostor jednog, a pređe u prostor branjen od strane drugog igrača, on biva preuzet od strane drugog, bez obzira ko to bio. Prvi igrač, u toj situaciji, ostaje u svom prostoru. Time se jasno pokazuje značaj timske igre i komunikacije među igračima. Čovek po imenu Del Harris je rekao jednu veliku istinu: “U košarci nikada nije bilo uspešne tihe odbrane“.

By NBA 2K10

Prednosti i nedostaci

Sa tehničke strane, veća sam rekao da joj je osnovna zamisao branjenje reketa. Centri pomažu jedni drugima pod samim košem, krila su tu da popune po potrebi, ili hvataju odbitke. Ona takođe kreiraju skakački trougao, veoma koristan timovima sa nešto nižim igračima. Bekovi ometaju pas pod koš, a takođe i brane šut. Zonom se dobro brani pick and roll preuzimanjem i generalno je kvalitetna odbrana od blokada. Takođe, zonu je teško probiti prodorom (u nekim njenim varijantama). Sa strane pojedinca, moguće je prikriti nedostatke i/ili sačuvati određenog igrača od ličnih grešaka. Nedostaci su, u raznim varijantama, odbrana šuta i visoke post pozicije, česti su problemi u zagrađivanju kao i nesporazumi po pitanju odgovornosti. Relativno je sporo postaviti je, pa je ranjiva na kontranapad.

Mogla bi se napisati čitava studija o tome koje sve vrste zone postoje, jer postoji više kriterijuma za podelu.

Prema broju igrača u prvoj liniji postoje:

Parna: 2-3; 2-2-1; 2-1-2

Neparna: 3-2; 1-3-1; 1-2-2

Međutim, taj kriterijum je više teorijski i koristi se na višim nivoima, prilikom varijacija i kombinovanja.

Ono što je mnogo češće je podela prema broju linija. Tako imamo zonu u:

Dve linije: 2-3; 3-2

Tri linije: 1-2-2; 1-3-1; 2-1-2; 2-2-1

2-3

Najčešće korišćena varijanta zone jer, prema nekim definicijama (s kojima se uglavnom slažem), osnovni cilj zone je odbrana rekate, ulazaka i pasova u reket. Formacija se postavlja tako što su dva igrača isturena napred, uglavnom su to bekovi, a ostala trojica su bliži košu i čeonoj liniji. Centar je osnovna figura, jer je glavni branilac reketa, ali ima pomoć ne jednog, već dva igrača. Krilni centar i krilo su, u osnovi, zaduženi za bokove, ali nije im osnovni cilj odbrana šuta, već brz dolazak na pomoć petici. Tako se ostvaruje lako popunjavanje reketa. Problem mogu da naprave protivnici sa dobrim šutem spolja, kao i istureni post igrač.

Osnovna postavka igrača u zoni 2-3

3-2

Ne bih je preporučio za često korišćenje, nikako. Za razliku od prethodne, dvojica igrača su sada pod košem, dok su trojica napolju. Reket je slabije branjen, pa zahteva veće angažovanje centara. Krila su takođe problem, jer su bukvalno prazna tj. nebranjena. Kao i kod prethodne, istureni post može da napravi problem. Sa druge strane, korisna je protiv timova koji forsiraju bekovsku igru sa mnogo šuteva. Takođe, sa tri igrača daleko od koša lako se kreće u kontranapad. Zonu 3-2 je najbolje primenjivati kao iznenađenja, kada je protivnički organizator igre pod pritiskom. Neki se treneri opredeljuju da njome brane brz šut, kada se lopta izvodi sa strane, što smatram korektnim do određene mere.

Osnovna postavka igrača u zoni 3-2

1-2-2

U ovoj formacij, koja je dosta slična prethodnoj, igrači stoje u tri linije. I dalje su dvojica pod košem, međutim preostali su podeljeni, pa su tako dvojica sada zadužena za prostor nešto bliže košu, dok je jedan potpuno isturen napred. Širenje druge linije u cilju odbrane šuta može da prouzrokuje ubacivanje igrača u sredinu. Uglovi su takođe loše pokrvieni. Dobre strane su na prvi pogled manje vidljive, ali kod samog izvođenja je uočljiva fleksibilnost upravo tih igrača, koji mogu da popune stranu ili deo koji je opterećen.

Osnovna postavka igrača u zoni 1-2-2

2-1-2

Još fleksibilnija. Sada je u drugoj liniji samo jedan igrač, koji je stub ove odbrane, dok su dvojica isturena. Centri i dalje zauzimaju iste pozicije. Prednost je dobro popunjavanje prostora i lako hvatanje odbijenih lopti. Nedostatak je protivnički šut pod uglom od 45 ili manjim u odnosu na čeonu liniju, ako je prva linija suviše zbijena. Ako je ona pak suviše raširena, otvoren je frontalni šut (pravo prema košu).

Osnovna postavka igrača u zoni 2-1-2

1-3-1

Nešto se ređe koristi u zadnje vreme, jer joj je osnovni cilj odbrana mesta sa koga se izvodi skok-šut (nažalost skoro potpuno zaboravljen košarkaški element). U tri linije su raspoređeni igrači tako da pvu i treću brani po jedan, dok su u drugoja trojica.  Jedan od njih je na sredini, on brani post poziciju, dok su preostali levo i desno od njega. Moguće ju je dobro odigrati, ali sa vrlo agilnom dvojicom na stranama, koji su u stanju da pokriju svoju liniju, a i da se brzo povuku na sam bok koji je, u osnovnoj postavci, nebranjen.

Osnovna postavka igrača u zoni 1-3-1

Psihologijom iz ugla igrača i trenera, kao i napadanjem zone, baviću se u narednim člancima.

Kada sam, nedavno, govorio o pick and rollu, jedna od stvari koje sam posebno naglasio bila je da se radi o krajnje jednostavnoj košarkaškoj akciji. Jednostavnoj za igranje, ali zato izuzetno teškoj za branjenje. Zašto? U životu je, generalno, najteže braniti se od najjednostavnijih napada. U IT svetu, spam je pošast od koje se jako teško branimo, a zapravo je neviđeno jednostavno kreirati ga. Slično je i u košarci. Akcija u kojoj učestvuju, u osnovi, svega dva igrača, a koja traje, opet u osnovi, veoma kratko (3-5 sekundi prosečno), poseduje veoma mali broj krivina tj. dodirnih tačaka sa protivnikom. Samim tim, ako se dobro izvede, odbrani je veoma teško i da je uspori, a gotovo nemoguće da je zaustavi. Timove koji u tome uspeju stručno nazivamo šamponi.

Postoje tri osnovne vrste odbrane pick and rolla:

• probijanjem/razbijanjem bloka,

• preuzimanjem i

• iskakanjem

Probijanje

Probijanje ili razbijanje bloka (nije stručan naziv, ali je bar jasan) podrazumeva da defanzivni bek protrčava pored bloka koji je napravio protivnički centar i ne dozvoljava da mu igrač sa loptom pobegne. U toj situaciji defanzivni centar, takozvanim bampovanjem (biće objašnjeno promerom), usporava ili na kratko zadržava igrača sa loptom, a potom se vraća na čuvanje svog igrača. Ovaj vid odbrane se najčešće izvodi, ali je pun nedostataka. Prvo: ako se postavi kvalitetan blok (što je karakteristično za krupnije centre), protivnik lako pravi višak, koji se kasnije teško popunjava. Drugo: defanzivni centar je, kod ove vrste odbrane, u vrlo teškoj situaciji, jer bampovanje iziskuje odličnu pokretljivost (Amerikanci to zovu quicknes). Treće: ne sme se zaboraviti ni sekunadarni cilje bloka, usporavanje beka, pa i ako probije blok, on često ostaje u zaostatku za igračem sa loptom.

Preuzimanje

Najjednostavniji je vid odbrane pick and rolla, a podrazumeva zamenu čuvara. Naime, kada bek ostane u bloku, centar preuzima igrača sa loptom. Međutim ima jednu veliku manu: mis-mach se tada izuzetno lako kreira. To je najpogubnije ako se igra visoko (daleko od koša), gde je igrač sa loptom sada daleko brži od svog čuvara i prodorom može vrlo lako da ga pretrči. Takođe bek ostaje se centrom koji, ako krene ka košu i uz adekvatan pas, postaje gotovo nezaustavljiv. Sa druge strane, ovaj vid odbrane često koriste takozvani all-around timovi. Svi njihovi igrači su približno istih karakteristika, pa ako su dobro uigrani i ukomponovani, mogu vrlo kvalitetno da pruzimaju( američka reprezentacija organizuje odbranu na ovaj način, zbog izrazitih fizičkih prednosti u odnosu na protivnike).

Iskakanje

Za razilku od prve dve, kod iskakanja je neophodno da u odbrani učestvuju svi igrači. U osnovi liči na prvu opciju. Razlika je u tome što odbrambeni centar ne usporava igrača sa loptom, već ga iskakanjem usmerava u njemu željenu stranu. Pri tome bek se ne odvaja od igrača koga čuva (pod uslovom da nije ostao u bloku). Tada moraju da reaguju ostali igrači jer je centar ostao nebranjen, i često mu je otvoren put ka košu. Međutim, ako oni to dobro urade, igrač sa loptom nema mnogo opcija jer su mu svi saigrači pokriveni, čuvar je uz njega, a na koš nije pametno kretati jer se centar koji je iskočio nakon nekoliko seundi vraća u odbranu. U suštini, ako se dobro uigra, najbolja je odbrambna opcija. Sa druge strane, i najmanji propust ume skupo da košta.

Evo par primera:

Video 1

U ovoj odbrani vidimo Glena Davisa (11) kako dva puta iskače, što ostatak tima odlično prati, a potom preuzima. Odlična timska defanzivna akcija, u kojoj je on ipak uradio najveći posao, donela je kontra napad i lake poene.

Video 2

Opet su na delu Celticsi. Prvo vidimo odlično preuzimanje na strani, potom kratko udvajanje koje omogućuje centru da se brzo vrati. Sve to odlično prate i ostali igrači, sve pozicije su pokrivene. Loš pas ide u ćošak, na drugi kraj terena. Tu se ponovo igra pick and roll, ali se ovog puta preuzimanje ne isplati, i lopta siže do centra. Međutim, pomoć beku dolazi se druge strane i težak šut je izblokiran. Za sve to vreme, nema otvorenog igrača koji bi primio loptu.

Ovde sam dao samo osnovni opis. Kombinacije odbrana su velike, kao i varijacije, sve u zavisnosti od trenutne situacije. Duško Ivanović, trener ekipe koja je dobila Barselonu prošle godine, u mini elektronskoj knjizi (vidi iznad) objašnjava kako se on brani od pick and rolla, kako bira i kombinuje igrače, šta im savetuje i šta generalno misli o ovom napadu. Takođe i Igor Kokošov ima svoju verziju elektronskog priručnika, do duše nešto opširniju. Dok Duško govori o konkretnoj primeni koju koristi, u drugoj knjizi temeljnije je obrađen sam postupak odbrane, detaljno opisane mnoge podvrste i ukazano na šta sve valja obratiti pažnju tom prilikom. Ako sam nekoga zainteresovao za ovu temu, ovde ima sasvim dovoljno materijala za dalju analizu.