Borbeni Joakim Noah

Prvo pitanje koje se postavlja je: kako kategorizovati skok u napadu? Tehnički sledi nakon promašenog šuta, tj. neuspešne akcije. Posmatrajući iz tog ugla, ne spada u ofanzivne akcije. Međutim, ofanzivni skok je takođe nešto što se priprema i uigrava. Kod nekih trenera manje, kod nekih više, ali generalno poseduje elemente napada.

Najbolje je posmatrati ga ne kao zasebnu, već kao deo neke druge akcije. Kao što blok (pick ili screan) sam za sebe nije ništa, ali jeste deo pick and rolla, pick and popa i slično. Tako skok u napadu prati šut (na nivou igrača, skakač prati šutera) i može biti njegov bitan deo.

Osnovne prednosti ofanzivnog skoka su ispravljanje grešaka i “kupovina” vremena. Nakon promašenog šuta, bližeg ili daljeg, igrač pod košem hvata loptu i sat se vraća na 24 sekunde. On može da odmah napadne koš, ili da loptu iznese napolje iz reketa, te da se kreira nov napad. U praksi se nakon promašaja šuta iz reketa češće odmah napada koš, dok se nakon promašenih trojki lopta vadi iz reketa. Ovo je generalizovano, nije strogo definisano.

Problem napadanja koša odmah nakon skoka je izražen ako je loptu pokupio onaj koji je šutnuo. Zašto? Svaki promašaj, ma koliko beznačajan bio, u igraču (tačnije čoveku u njemu) budi nesigurnost. Malu, beznačajnu, podsvesnu, ali je sumnja u naredni šut prisutna. Naročito ako se sve dešava u delićima sekunde, a dešava se!

No, postoje i oni koji taj problem okreću na svoju stranu i mesto kao slabost, koriste ga kao prednost (primer je bio Dejan Tomašević). Kako? Sve se rešava u glavi. Posmatrajući sebe očima protivnika: koji je njegov najveći strah? (odgovorite sami) Dakle, i on ima problem, koji se sa vremenom samo povećava. Pored vremena, obratimo sada pažnju na reč strah. Skokom u napadu pokazuje se odlučnost, borba, pokazuju se zubi. A to strah produbljuje.

“Jedva smo odbranili, sad moramo opet. A on je sigurniji u sebe nakon ovog skoka. Biće teže.” – razmišljanje odbrambenog igrača

Napadanjem koša odmah koristi se energija skoka, ali se izvlačenjem lopte napolje dobija prednost na duže staze, protivnik se “kiseli” (metodologija Duška Vujoševića). Ovu odluku donose isključivo igrači, dok trener samo daje nacrt ideje.

Kako skok utiče ne šut

Moj stav je da najveću prednost na psihološkom planu, nakon ofanzivnog skoka, ne dobijaju centri već – šuteri. Ako je bek jednom promašio šut, pa je ta lopta pokupljena; pa je promašio i drugi put, pa je neko opet pokupio loptu; pitanje glasi: o čemu on razmišlja treći put? Tada ne razmišlja, tada veruje u šut jer veruje da, čak i ako “uprska“, neko dole stoji za njega.

Teorija govori o tome kako šutevi krenu, kad – tad u toku meča. Tim će dakle nadoknaditi zaostatak (opciono) i ući će u određeni egal. Tehnički, skok rešava problem sa lošim loptama, koje su uvod u dobru seriju. Psihološki, skok skraćuje “posni” period i smanjuje njegove posledice.

U globalu, ofanizivni skok sam po sebi ne donosi mnogo. On je samo inicijalna kapisla da se desi nešto dobro, da se promeni nepovoljan tok meča. Ali on ne može rešiti ništa, potrebni su poeni. Ono što potpisujem je: šut bez skoka je neodrživ i nedovoljan.

Sa druge strane, gomila je onih koji košarku (ali i sport u globalu) posmatraju isključivo kroz statistiku. Pogrešno, dosadno, glupo, nazovite to kako želite, zaključak je isti.

“Pa evo, ako meni ne verujete, pogledajte statistiku. Statistika nikada ne laže!” – Svetislav Pešić, na konferenciji za štampu

Obožavam ovu bahatu Pešićevu izjavu, daje dobru temu za razmišljanje. Sa jedne strane je moguće reći: ako je igrač ubacio 20 poena, ne znači to da je dobro odigrao meč. Mogao je on te šuteve stavljati uz procenat 30, što je loše, a izjava postaje besmislena. Ali, da li je tako!? Pa i 30% iz igre je statistički podatak, ne?

Statističke kategorije, same po sebi, ne znače mnogo. U nekim varijantama se može reći i da ne znače ništa. Međutim, kada se kombinuju i posmatraju kao celina, moguće je dobiti relativno jasnu sliku. Indeks uspešnosti je tu kao suma sumarum svega što je igrač uradio na utakmici, prikazano u brojkama.

Kako se računa indeks uspešnosti (korisnosti)

Prvo se sabiraju:

• postignuti poeni
• skokovi (u napadu i odbrani)
• asistencije
• ukradene lopte
• blokade
• iznuđeni faulovi (faul napravljen na igraču kome se računa indeks)

Zatim se, od tako dobijenog zbira, oduzimaju:

• promašaji
• izgubljene lopte
• napravljeni faulovi

Konačno rešenje ovog jednostavnog matematičkog procesa naziva se indeks uspešnosti. Negde se još dodatno oduzimaju primljene blokade. Tačnije, ako je igrač promašio šut zbog toga što je “popio bananu”, ne dobija -1 nego -2. Napominjem da je ovo redak slučaj.

Kako ga koristiti 

[činjenica] Ni jedan broj ne može zameniti utisak koji igrač ostavlja tokom gledanja utakmice. Ovo nije izuzetak. Ipak, indeks uspešnosti je jedini podatak koji sam po sebi može nešto da znači. Naravno, bez uvida u ostalu statistiku, nije mnogo od koristi u nekoj dubljoj analizi.

Ako se setite igrača sa početka, koji je ubacio 20 poena, mi zapravo ne znamo ništa o njemu. Koliko je trošio lopte, da li je bio konstantan, da li se ispucavao itd. Kada se sazna da mu je procenta šuta bio 30, odmah se može osuti paljba, kako previše troši lopte i šteti timu. No, ni to nije nužno loše. Šta ako je šutnuo 1/14 u prve tri četvrtine, a zatim 6/6 u poslednjoj? Šta ako je njegovo razigravanje donelo pobedu timu? To malo menja stvari.

Ok, na šta ciljam? Ako se kaže da je igrač dobro odigrao meč, pa se uz to doda da je imao indeks 24, rečeno je nešto. Opet nije mnogo, ali je nešto. Nepobitna je činjenica da je 20+ indeksnih poena jednako dobroj igri.

Nadovezujući se na prethodno, nameće se pitanje: da li MVP (Most Valuable Player) treba/mora biti igrač sa najvećim indeksom uspešnosti? Ne! Jeste praksa kada je jedna utakmica u pitanju, ali i od toga se često odstupi.

Varijacija u ovom segmentu su igrači zadatka (primer Petar Božić). Oni obično imaju negativan indeksni skor, ili pak vrlo mršav. Razlog za to je (relativno) nemanje slobode u igri, već su stvari koje rade tačno određene. To su najčešće: čuvanje određenih protivnika, pravljenje blokova, razbijanje akcija po svaku cenu itd.

eBook, trougaoni napad Los Angeles Lakersa

Trougaoni napad (en. triangle offense) je intuitivno uveo Sam Barry, krajem 40ih. Međutim, prva asocijacija na ovu ofanzivnu akciju je Phil Jackson, legendarni trener LA Lakersa. On je postavljanje trouglova u napadu doveo na najviši nivo (onaj na kome je sada).

Iako sam, načelno, zagovornik evropske košarkaške škole, ovo je tipična NBA taktika i kao takvu ju je jedino moguće prikazati.

Na početku još valja napomenuti da je ovo samo objašnjenje ideje, osnovnih tehničkih pojmova i par varijanti izvođenja. Trougaoni napad je vrlo korišćen, kako u NBA, tako u Americi generalno. Kao takav ima dosta varijateta i kombinacija (link slike).

Šta je trougaoni napad i kako se igra

Osnova sistema je pravougli trougao, čiji jedan krak ide uz čeonu liniju, paralelno sa istom. Čine ga centar (stoji na niskom postu) i bek (stoji u uglu). Krilni igrač tada može uzimati dva položaja, u zavisnosti šta se želi postići:

• frontalno prema košu, gde teme pravog ugla trougla zauzima centar. Tada je centar stub igre i akcije kreću od njega ili za njega,
• levo/desno u odnosu na koš, gde prav ugao trougla zauzima bek. Ključ napada je u uglu, iz koga se polazi i u kome se neretko završava (šutem naravno).

Ovako postavljeni, svaki od trojice može uputiti pas ka preostaloj dvojici, igrati jedan na jedan ili šutnuti. Trouglom se postiže veliki razmak između igrača, ali i bar jedan otvoren pas. Odlična je podloga za kreiranje složenijih akcija, što mu je i najvažnija funkcija.

Ako trougao posmatramo kao osnovu, centar se (na primer) može spustiti ka uglu i povući svog igrača za sobom. Tada:

• otvara krilnom igraču više prostora pod samim košem, za prodor ili spuštanje na post,
• sa bekom igra pick and roll ili pick and slip, čime vara svog čuvara i vraća se nazad (razlika je samo da li pre ili nakon što bek prođe pored njega),
• ako je protivnik ostao dole (pod košem) igra pick and pop i ostaje sam u uglu, te ima otvoren šut.

U poslednjoj varijanti, gde centar ostaje u uglu, krilo se često spusti pod koš, dok bek ide na njegovo mesto. Time se ceo sistem pomeri za po jedno mesto. Šta je cilj? Protivnici često umeju da pogreše u odbrani, da loše preuzmu. Najčešće se iz takvog pomeranja stvaraju mis – meč situacije, gde bek ima daleko sporijeg centra protiv sebe, ili krilo ostane sa za glavu nižim bekom pod košem.

Ovih nekoliko siutuacija se kreira nakon samo jedne kretnje i jednog bloka! Ako igrači krenu više da trče, broj kombinacija eksponencijalno raste. I opet, to je samo kada je u pitanju jedan trougao. Kada se u igru uključe i preostala dvojica, mogu se praviti novi trouglovi, menjati napadi i kombinovati do mile volje.

Razlozi protiv? Vrlo je jednostavno, sve što sam naveo se može posmatrati na dva načina: kao prednost ili kao nedostatak. Na primer, neki treneri su razvili teoriju kako je loše da centar ostane zarobljen u ćošku, čime sve prethodno rečeno pada u vodu.

Smatram da bi bilo interesantno prvo pogledati jendo matematičko objašnjenje trougaonog napada:

Napad “jednakostraničnog trougla” 

Prva hibridna varijanta, moguće je videti na prethodnom snimku. Najčešće se kreira kao drugi trougao, ako je prvi dobro branjen. Centar sa svog mesta šalje loptu na drugu stranu, a zatim postavlja blok za nekog od preostale dvojice iz prethodnog trougla. Cilj je otvoriti put ispod koša, kako bi bek ili krilo prešli na drugu stranu i tamo formirali novi trougao.

U tom novom trouglu su obično dvojica igrača van perimetra, dok je jedan unutar (on je i ključ ove postavke). Raspoređeni su, kako i samo ime kaže, tako da formiraju jednakostranični trougao.

Mogućnosti:

• igrač koji je došao može odmah otvoriti prostor nekome od dvojice spolja da uđu pod koš,
• može se odigrati zamena mesta za po jedan, iz koje taj isti ima šut sa distance ili poludistance,
• može se iskoristiti loše pregrupisavanje u odbrani i lopta vratiti nazad, gde bek i centar sada imaju više prostora za igru,
• dalje varijante su nebrojane, moguće je praviti nove i nove trouglove.

*Opterećena i neopterećena strana 

Pojmovi bitni za razumevanje narednog snimka. U ovoj varijanti, pod opterećenom stranom se podrazumeva ona na kojoj se nalazi trougao. Ako se jedan igrač iz trougla premesti na drugu stranu, a lopta ostane na prvoj, to je i dalje opterećena strana (tako kažu NBA pravila).

A sada, kako to rade LA Lakersi:

Na snimku se nalazi mnogo toga što nije opisano, ali smatram da je ovo dovoljno (priča plus snimci) da se razume trougaoni napad. Obratiti pažnju na Gasola, koji je ključ velike uspešnosti njihovih trouglova.

Foto: euroleague.net

Najviše mi se dopada to što je u pitanju srpski košarkaš. Nakon Stephana Lasmea, Lawrence Robertsa i Jamesa Gista konačno prva četvorka nije stranac (iako je Lasme delio minutažu sa Veličkovićem, bio je prilično zapažen). Rekao sam već da generalno nisam protivnik košarkaške globalizacije, ali ću uvek podržavati ovakve stvari.

Da li je ili ne Milan najbolje rešenje, ne znam, s obzirom da se potraga za adekvatnim igračem držala u relativnoj tajnosti. Bilo je raznih priča (kojima se ne bih bavio), ali iz kluba ništa zvanično nije objavljivano.

Stil igre Milana Mačvana kompatibilan je sa ostatkom tima. Korpulentan igrač, sa dobrim šutem, pametan, a sa druge strane ne preterano skočan niti brz, odlično će se uklopiti sa postojećom centarskom linijom. S obzirom da je došao iz Maccabia, zasutog zvučnim imenima, navikao se (verujem) da nije No1 opcija, kao što je bio u Hemofarmu. Sa Acie Lawom, kao nekim ko je više playmaker nego point guard, ovo je jedna vrlo stabilna i kvalitetna ekipa od koje se očekuje pametna poziciona igra. A kontranapadi? Toga se, bojim se, nećemo nagledati. No krenimo redom:

Pozicioni napad

Dolaskom Pekovića postalo je jasno da će ove godine prosečna dužina napada biti veća. Kada su se priključili prvo Raduljica, a sada i Mačvan, sa pomenutim Lawom kao nekim ko više voli mirnu igru, sa sigurnošću mogu da tvrdim da drugog rešenja nema. To ne mora nužno biti loše. San Antonio je takvom igrom (banalizujem) osvojio šampionski prsten.

Pomoć centrima u reketu će verovatno biti prvi zadatak. Ako se igra bude koncipirala oko Pekovića, a hoće, Mačvan je prvi koji može ispasti u defanzivnim rotacijama protivnika. Obzirom da je neko ko lako i brzo rešava otvorene situacije pod košem, biće ovo ubojito oružje.

U prvih nekoliko utakmica se moglo videti nešto interesantno: Peković se ne koristi samo kao mašina za punjenje koša, gde je jedino bitno sačekati da se on što bolje pozicionira i pustiti ga da sam sve reši. Pas mu je prilično uznapredovao, što je prvo od novih rešenja. Takođe su se mogle videti takozvane navlakuše, gde početak liči na akciju za centra, a onda lopta ode na potpuno drugu stranu, gde se recimo kreira šut. I u taj koncept će se Milan odlično uklopiti.

Tranzicioni napad 

Igrjući u dresu reprezentacije moglo se, u nekoliko navrata, videti da je dosta dobro trčao kontranapad. Uprkos tome ne očekujem veće egzibicije po tom pitanju, što zbog činjenice da je on potpuno drugačiji tip igrača, što zbog nedostatka adekvatnih pratilaca u takvoj igri. Nema više Veselog, Jerrelsa, Mccalebba i sličnih. Ovo je novi Partizan, sporiji, možda jači, ali sigurno dominantniji u mirnoj pozicionoj igri.

Odbrana

Vrlo relativna stvar kada je Mačvan u pitanju. Sumnjam da kvalitet njegove defanzivne igre može doneti prevagu, ali verujem da će imati dobre role u tom segmentu (kao protiv Dirka Nowitzkog nedavno).

Kada je ceo tim u pitanju, nemam ideju kakvu će odbranu koristiti. Tačnije, imam nekoliko ideja, ali ništa konkretno i ništa što izgleda kao dugoročna odbrambena strategija. Ako se setimo perioda kada je Slavko Vraneš igrao, zonska odbrana 2 – 3 sa njim u sredini bila je stub igre.  Mccalebb je u svoje vreme igrao odbranu na liniji dodavanja, te time bio jedan od najboljih kradljivaca u Evroligi, dok je Lasme čekao sve zicere iz drugog plana i sakupljao blokade.

Sada nema takvih egzibicija, igraće se strpljivije i pametnije. No, sada Partizan ima snažne i korpulentne igrače, koji će dobro popunjavati reket. Na ostalim pozicijama su mladi igrači, bez ili sa malo iskustva, što bi u odbrani mogao biti veći problem.

Da zaključim: smatram da je Partizan napravio pravi potez, ako je ideja bila da se kreira homogen tim, koji će igrati na kvalitet i inteligenciju. Širine u napadu ima, ali ne i brze tranzicije i lakih poena. Svaka pobeda će se morati izvojevati na teži način.

Osim što je najbolji trojkaš svih vremena u NBA ligi, Ray Allen ima i šut koji je blizu savršenstva. Bitno je obratiti pažnju na kretanje njegovog tela pri podizanju na šut, položaj ruku i "iskakanje" zgloba šuterske ruke

Pozicija beka šutera se često poistovećuje sa ostalim niskim pozicijama (organizatorom igre i krilom), pa se može čuti izraz bekovi, koji se odnosi na sve. To je generalno u redu, ako se misli na igrače na nižim pozicijama kao grupu. Poziciju dva zauzima jedini pravi bek.

Osnovni zadatak mu je, da pogodili ste, šut.

Govoreći o organizatoru igre (playmakeru), naveo sam da je on najvažniji igrač u timu, da bez organizacije nema igre. Bek šuter nije nezamenjiv, ali jeste neko ko obavlja najveći posao u napadu.

Kako obavlja najveći posao u napadu? Bek je neko ko trpi najviše batina od strane protivnika, a da za to ne dobija nikakvu nagradu. Objasniću.

S obzirom da mu je osnovni zadatak šut, ideja trenera je da što veći broj šuteva uzima sa otvorenih pozicija. Da bi se došlo do otvorenog šuta u pozicionom napadu, potrebno je pobeći od čuvara (jednog ili više). Pri tome prolazi pored blokova, dolazi do kontakata sa izuzetno snažnijim igračima, koji sudije ne vide tolerišu. A ti kontakti nisu nežni.

Sa druge strane, šuter (ovde uzimam u obzir da je bek najčešće i najbolji šuter u timu, što ne mora uvek biti slučaj) je neko ko može sam sahraniti protivnika. Ako je trener dobro postavio taktiku otvaranja čistih pozicija, ako lopta ima dobar protok u napadu, a ovom igraču se opusti ruka (interesantan je i izraz: “namestio nišanske sprave”), gotovo da je nezaustavljiv. U krajnjoj liniji nije ni bitno da li šutira otvoren ili preko protivnika, te često vidimo da nakon niza promašenih čistih pozicija krene sve da ulazi.

Igra u napadu

Generalno se najveći broj akcija pravi za beka. Prva je opcija kada su u pitanju dijamant ili krug (objasniću ih u skoroj budućnosti), druga nakon pick and rolla i pick and popa, povratnim pasom centar prvo traži njega itd. Lično mi je interesantno korišćenje bekova u tranziciji, gde vrlo lako ostaju sami. Međutim, veliki broj trenera to ne voli.

Osvrnuću se ponovo na jednu trenersku filozofiju, sa kojom se slažem, a to je da nije dobro kada se neki igrač na utakmici izdvaja sa velikim brojem poena, u odnosu na ostatak tima. Još je gore ako je to na duže staze. Međutim, priroda ekipe je često takva da se neko mora izbaciti u prvi plan (često i kao taktička varijanta, da bi se skrenula pažnja protivniku, a drugi igrači preuzeli ključnu ulogu u završnici). U tom slučaju bek je najbolje rešenje.

Igra u odbrani

Ovde nema mnogo razlike od playmakera. U osnovnoj postavci odbrane 1 na 1 čuva protivnika na istoj poziciji, dok je kod zone zadužen ili za šut pod uglom od 45, ili za ćoškove.

Neki treneri vole da izvode minijature, te ako u odbrani imaju na raspolaganju dobrog beka vrše rotaciju. Tada on preuzima jedinicu ili trojku, u zavisnosti od potrebe. Primer za to je svakako najbolji odbrambeni igrač Evrope, Dimitris Diamantidis. Njegova univerzalnost, a pre svega kvalitet, mu omogućava da u igri 1 na 1 brani bilo kog protivnika na prve tri pozicije.

Specifična je bekova igra u odbrani tranzicije. S obzirom da je jedinica ta koja se (u teoriji) prva vraća u odbranu, taj igrač ne sme praviti faul (pravilo je da ako poslednji igrač odbrane napravi faul i time spreči siguran koš, automatski dobija nesportsku ličnu grešku). Bek, kao sledeći koji se, što zbog brzine što zbog pozicije, vraća u odbranu, često je prinuđen da bude taj koji će sprečavati sigurne poene faulom. Problem nastaje kada igrate protiv timova koji forisiraju dosta tranzicione igre, te bek može brzo ući u problem sa ličnim greškama.

Psihološke karakteristike

Ovo je, po (ne samo) mom mišljenju, najveći problem svih bekova. Bio i biće. Šut je, iako osnovni košarkaški element, vemo relativna pojava. Ponekad to ide jednostavno, ne ulaze teški, u poslednjim sekundama niti preko protivnika, dok se otvoreni uredno pospremaju. I to je u redu. Ali u procentualno većem broju slučajeva, on neobjašnjivo kreće i staje. Šta onda činiti? Balansiranje odluka u različitim situacijama jeste ključ dobrog beka šutera. Ima još važnih elemenata, ali oni su podrazumevani. Ovo je nešto o čemu se ne govori mnogo.

Amerikanci šut posmatraju jednostavno, da citiram: “It’s all about is the ball in or not”. Košarka međutim nije tako jednostavna. Utakmicu je potrebno pratiti, a šut osetiti. Bombe ili cigle na početku ne znače nastavak kasnije, a igrač je uglavnom taj koji mora reštit sam sa sobom. Postoji i efekat dodatnog pritiska, kada protivnici vide da se raspucao pa mu prilepe nekoga, ali i to često rešava psiha.

Zaključak ili uvod: bek šuter je igrač koji obavlja najveći posao u napadu, najčešće i daje najviše poena, dobija najviše batina, ali ako ga ne ide moguće je (donekle) igrati bez njega.

Za kraj jedan interesantan video: umetnost šutiranja // by Ray Allen. Vidi se otvaranje u tranziciji, nakon povratnog pasa centra, nakon pick and rolla itd.

Partizan se (ovo mogu reći prvi put od kako aktivno pratim košarku) pojačao u odnosu na prethodnu sezonu, kreiran je novi projekat pod nazivom Crvena Zvezda Beograd, hrvatski timovi su se pregrupisali, Slovenci kreiraju svoje paklene planove, dok će Đetići morati da zasuču rukave. Za one koji ne nameravaju dalje da čitaju: sva je prilika da nas očekuje najkvalitetnija, najinteresantnija i najneizvesnija sezona.

Partizanov tim

Njega sam najviše pratio, kako prethodnih godina, tako i u ovom predsezonskom periodu. Ponovo promenjen, podmlađen, ali sada konačno pojačan, šampion ima jedan plan. Znate koji. Jeste tradicija rada sa centrima duga, ali ova kombinacija koja je startovala na početku sezone, jedna je od najdominantnijih koje sam ikada video (u odnosu na protivnike). Bekovska linije je popunjena mladim, apostrofirano je talentovanim igračima. Uz starije koji su ostali, deluje Partizan kao vrlo komletan tim.

Fotka sa promocije tima. Neke nove face i neke nove/stare face

Slažete se da je tandem Peković – Raduljica najjače oružje? Ja ne. Trio  Peković – Raduljica – Katić, u kome je Peković svakako No1 opcija, je ono na šta će se tim oslanjati kao na stub igre. Naročito jer je Nikola tu samo do kraja lockouta. Sa druge strane, niži igrači su u vrlo homogenom sastavu, gde jedan drugog mogu da šlepaju/guraju/dopunjuju. U suštini, mogu se vrlo lepo kombinovati, u napadu ili odbrani svejedno, dok bi kritične momente rešavali Kecman i Božić, a kasnije možda i Milosavljavić (deluje da će uskoro biti spreman). Tim je nov, ali odgovorno tvrdim kvalitetniji nego prošlogodišnji.

Projekat “Crvena Zvezda Beograd”

Loše mi zvuči ovaj naslov, ali situacija je takva. Neki ljudi su seli, dobro promislili (izgleda), i latili se posla. Šta su uradili? Za taj odgovor ćemo sačekati proleće, no sada se može reći da su nešto radili. A sva je prilika i da će biti dobro.

Novi vizuelni dizajn

Priča o sistemu koji Partizan kreira godinama izgleda da je doprla i do večitog rivala, pa će, uz meni uvek fascinantnog Svetislava Pešića, pokušati i sami da naprave svoj. Za početak da se realno suprotstave ostalima, a kasnije i da napadnu titulu. Kažem kasnije, jer nije realno odmah očekivati pehare, nakon dugog perioda vrlo loših rešenja. No, Zvezda je sada definitivno tim koji može da igra ozbiljno, da pobedi svakoga (pa i Partizan), ako se ispostavi da je ideja dobra kao što sada izgleda.

Igrači? Homogen tim, bez zvučnih imena (eventualno bih izdvojio Čovića i Morrisona), nezgodan za skauting, nepredvidiv i verujem željan igre. Znajući Pešića, on će to iskoristiti. I nizaće pobede, to je sigurno. Srpska košarka će doboti dosta, dok će za ostale biti manje mesta na final fouru.

Hrvatski timovi i ambicije

U Hrvatskoj postoji nada da će konačno neki njihov tim uzeti titulu (tako sam pretpostavljao). Međutim, na kosarka.org portalu stoji interesantno glasanje o tome kome će prvo mesto. Rezultati? U momentu pisanja teksta samo 10% onih koji su glasali veruje da će to biti neki hrvatski tim. I dok se u Srbiji gubi vera u reprezentaciju (mrzite me zbog ovoga, ali situacija je generalno takva), kod komšija se izgleda gubi vera i u klupsku košarku.

U čemu je problem? Hrvatska ima fine timove, svaki od njih je u rangu sa srpskim predstavnicima, ali nemaju silu skoncentrisanu u jednom mestu, koja bi se suprotstavila Partizanu. Cibona više nije tim kome je Kecman oteo titulu, sada je značajno slabija, dok Cedevita i Zadar jesu dobri timovi koji, kao i Zvezda, mogu da pobede svakoga, ali ne da vežu dug niz u tome. Ako bi došli do polufinala, pa čak ga i prošli, ne verujem da bi mogli dobiti i Partizan i Maccabi. Sličana priča kao sa Makedonijom na Evrobasketu. No, nikad se ne zna.

Slovenački timovi i ambicije

Slična priča. Smatram da niko, sem Olimpije, nema realne šanse za neki zapaženiji uspeh. A i sama Olimpija jeste u rangu hrvatskih i srpskih predstavnika, jeste da može pokupiti koju pobedu, jeste da sve to može biti vrlo neizvesno i interesantno, ali da sam kladioničar ne bih se kladio na njih.

Sve napisano stoji u slučaju da ne dođe do nekih nepredviđenih dešavanja: povreda, raskida ugovora, naknadnih pojačanja. Naravno da su moguća i iznenađenja, te da neko veže niz kvalitetnih mečeva, dok se neko sa vrha opusti, i očas posla se Partizan i Maccabi mesto u (očekivanom) finalu, sudare dva meča ranije. To su iznenađenja koja ne očekujemo, ali im se potajno nadamo. Zbog toga i volimo ovu igru, ne?

Da završim kako sam i počeo: očekuje nas kvalitetnija liga, očakuju nas neizvesni mečevi, očekuju nas i mečevi sa velikom razlikom (nekih je bilo već na početku), očekuju nas neki poznati ljudi, očekuju nas neki nepoznati ljudi itd. Očekuje nas, na kraju, sezona vredna praćenja. Basket Blog će je sigurno pratiti.

]]> http://basketboris.wordpress.com/2011/10/09/sta-ocekivati-od-aba-lige-bivsa-nlb-u-narednoj-sezoni/feed/ 1 borismilosevic kk partizan kk crvena zvezda beograd Cibona Union Olimpija http://basketboris.wordpress.com/2011/09/24/da-li-ste-culi-za-korfbol/ http://basketboris.wordpress.com/2011/09/24/da-li-ste-culi-za-korfbol/#comments Sat, 24 Sep 2011 18:37:35 +0000 Boris Milosevic http://basketboris.wordpress.com/?p=478 ]]>

Obratite pažnju na koš, koji se ovde zove korf

Prvi put čujete za ovaj sport? Ništa neobično, ni ja ne bih znao da prijatelj nije nedavno zaigrao u jednom beogradskom klubu. Pomalo neobičan, ali interesantan (više za igranje, manje za gledanje).

U osnovi korfbol izuzetno podseća na košarku, ali sa nekim vrlo bitnim razlikama (objašnjene u nastavku). Uz to, reč je o jedinom sportu u kome muškarci i žene igraju zajedno.

Da li bi ili ne trebao biti popularniji, teško je reći, jer uzevši u obzir sve lepote korfbola, ipak zaostaje za košarkom.

Korfbol je nastao u Holandiji, početkom dvadesetog veka. Upravo je zbog toga najpopularniji u toj zemlji. I ne samo najpopularniji, Holandija je prva asocijacija na njegov pomen. Odatle potiču najbolji igrači, najbolji treneri, tamo se održavaju najvažniji turniri itd. Poseduje 580 registrovanih klubova, a oko 100.000 ljudi se bavi korfbolom.

Osnovna pravila igre

Tim se sastoji od 8 igrača (4 muškarca i 4 žene). Igra se kako napolju, tako i u hali, ali mislim da je to zbog nepopularnosti i nedostatka zatvorenog prostora. Teren je takodje drugačiji od košarkaškog. Veličine je 20×40 metara i sastoji se od dve polovine, takozvane zone. Na dve trćine od centra u svakoj zoni, nalazi se korf (vidi sliku). Visok je 3,5 metara i podseća na koš, samo je bez table. Lopta je slična fudbalskoj. Igraju se dva perioda od po 30 minuta, sa pauzom od 10 minuta između.

Šut se razlikuje od košarkaškog, različite su kretnje, akcije. Iako sve neodoljivo podseća na košarku, odmah je lako uočiti mnogo razlika. Lično bih voleo da probam, jednoga dana, jer pouzdano znam da pruža veliki užitak. Na kraju, kako saznajem, ima lepih korfbolašica u Srbiji .

Ako vas zanima više detalja o korfbolu, predlažem stranicu wikipedije, internacionalnu korfbol federaciju, kao i sajt korfbol.rs.

Mislite da je lako ubaciti loptu u ovo?

Odlučih da, fasciniran uspehom košarkaša Makedonije, posvetim njima jedan post. Ko je kada čuo za makedonsku košarku? Ko je kada gledao utakmice reprezentacije ili nekog kluba? Možda vas ima, ne kažem, ali ja iskreno nisam. A mislim da nije ni većina.

Rekao sam jednom da generalno nisam pristalica dovođenja stranaca u reprezentaciju. Međutim, ovome što je Mccalebb uradio ne mogu da prigovorim. Kompletna slika koju je stvorio je potpuno bajkovita.

Prve zvezde tima, Pero Antić i Lester Bo Mccalebb

Ta mala i nikakva zemlja, bez košarkaškog kvaliteta i tradicije, ušla je u polufinale EuroBasketa, pobedom nad Litvanijom. Kako? Samo je jedna ključna reč koja ovo, nazvaću ga i ja čudo, opisuje: borba. Svi kao jedan, kao tim, svi i sve za tim. I kada vas svi otpišu, kada ste autsajder, ostaje vam ta mogućnost. Krvavih kolena i ponosne glave. Malo sentimentalno (dobro, malo više), zbog šoka u kome se i sam nalazim. Svaka čast, gospodo košarkaši, potpuno zaslužujete ovo zvanje.

Kakav šok za zemlju košarke, lepo je prokomentarisao Šarenac. Par loših odluka, malo opuštenosti i nedovoljno sudijskog povlađivanja. I nema više Litvanije.

U meču sa Litvanijom se, pored standardnog Borčeta Mekejlebovskog naročito istakao i Vojdan Stojanovski sa svojih 5/5 za 3 poena. Ako uopšte ima smisla nekoga isticati. Kao što rekoh, njihova snaga se ne nalazi u njima nego među njima. To je nešto što je i Srpskoj reprezentaciji potrebno. Da li ćemo se videti u finalu? Želeo bih to više nego zlato za našu zemlju, ali je prilično nerealno očekivati pobedu nad Španijom. Čekaj, rekao sam nerealno?

Mačvan i Savanović u zagrljaju, nakon pobede nad Turskom

Najteži deo prvenstva je završen (fizički najteži). Vezani dueli sa četiri direktna konkurenta za medalju ne mogu biti teži. Međutim, pravi posao tek sledi. Najavio sam da Srbija, ako prođe drugu fazu, može sasvim realno da očekuje medalju. Ovo je upravo jer su ekipe koje igraju u grupi F i fizički i psihološki lakše za dobiti. Da se razumemo, ne potcenjujem nikoga ko je ušao u četvrtfinale. Ali ako se uzmu u obzir sastavi timova (pojedinačni kvalitet) i dosadašnji uspesi, društvo u vidu Španije, Litvanije i Francuske je ipak kvalitetnije od Rusije i iznenađenjima Makedonijom i Finskom.

Šta ne valja kod nas? Prošli put sam hvalio, sada moram da kudim. Čulo se milion puta: mlaka odbrana. Mislim da to i nije toliki problem, da je Dušan Ivković hteo čvršću odbranu Paunić rešavao bi to sa Paunićem. Veći je problem u odbrani od pick and rolla, što se lepo videlo protiv Litvanije. Joanas Valanciunas je nekoliko puta propao kroz našu odbranu, te je nakon dobrog pasa Jasikeviciusa (što nije čudno) lagano poentirao. Zona nam je takođe vrlo često probijana šutem.

Napad, generalno gledano, i nije tako loš. Dolazi do padova, ali su oni po mom mišljenju produkt loše odbrane. Kada se uspostavi tečan protok lopte, sve to dobro izgleda. Igra u izolaciji (tu naročito mislim na Krstića) “radi posao”, tj. pretpostavljam da odrađuje ono što je Ivković rekao.

O narednim rivalima

Rekao sam, i stojim iza toga, da su timovi iz grupe F manje opasni. To znači da naredni protivnik (pobednik duela Rusija – Makedonija koji se igra u ponedeljak) ne bi trebalo da bude veliki problem. Ne bih da ponavljam da je opuštanje moguće, to ste već mnogo puta čuli. A da li je dozvoljeno opustiti se u četvrtfinalu? Odgovorite sami.

Logičan sled je da, pošto se meč protiv inferiornijeg protivnika reši, ponovo naleti na velike igrače. Šta onda? Ako to budu Francuzi situacija neće biti tako dramatična. Jeste Srbija izgubila duel sa njima, ali to je bila završnica na jedan šut. Takođe imamo više iskustva u igranju važnih mečeva. Litvanija je, sa druge strane, mnogo veći protivnik. Što zbog stila igre, što zbog iskustva, što zbog publike. Protiv njih je jedino moguće igrati svim silama, sa dobrim procentom šuta i pametnom odbranom (na jakom, kako većina potencira). Eventualni duel sa Španijom ne bih komentarisao, pobeda nad njima je (u sastavu u kome su sada) ipak više od igre.

Za kraj želim im sreću!

Popularizovan je 80ih godina prošloga veka, zahvaljujući tada svatskom No.1 centru, Kareem Abdul Jabbaru (na slici). Kasnije su horog koristili i drugi talentovani igrači, poput Vlade Divca i Arvydasa Sabonisa.

Danas se retko koristi, vidim ga na svakoj desetoj utakmici koju pogledam, u proseku.

U osnovi, horog se izvodi tako što se jednom rukom šutira na koš preko glave, dok se drugom gradi. Kretnja se uči kao paralelna sa tablom, ali se kasnije može menjati, tj. nije strogo definisana. Ako se pravilno izvede, a to znači da se igrač dobro i čvrsto zagradio, napravio dug dvokorak i šutnuo sa visokim lukom, neodbranjiv je.

Horog uglavnom koriste centri, jer je tehnika njegovog izvođenja najsličnija stvarima koje oni uče. Ako bi neki niži igrač pokušao ovo bilo bi ga lako odbraniti. U duelu sa visokim igračem, bilo na visokoj ili niskoj post poziciji, bek se teško gradi i lako ga je bez faula izgurati odatle.

Rekao sam da se retko koristi. Međutim, moderna košarka je našla rešenje koje je jednostavnije za učenje i izvođenje, a zove se poluhorog. Jedina razlika je u tome što se ne šutira preko glave, već je ruka pomerena malo unapred, te je izbačaj sa strane. S obzirom da je jednostavniji, danas se relativno često koristi. No, ta jednostavnost sa sobom nosi i posledicu: lakše se brani. Lično mi je drago da bar njega igrači koriste, jer tako znam da košarka još uvek nije izgubila svoju suštinu.

A za ljubitelje starinske igre, nekoliko minuta kvalitetnog videa:

Prva faza generalno nije bila teška, niti može da oslika pravo stanje stvari. Citiraću Dušana Ivkovića: Takmičenje počinje utakmicom protiv Nemačke. Ispostavilo se da je taj meč bio i lakši od prethodnih, a ono što se očekuje u nastavku je viđeno u narednom, protiv Francuske.

Posmatrajući igru naše reprezentacije, te je poredeći sa drugima, može se izdvojiti jedan jako bitan detalj: imamo najhomogeniji sastav. Bez ekstremno istaknutih pojedinaca, prilično težak tim za skautirati. Igrači na svim pozicijama imaju podjednak učinak, dobro funkcioniše unutrašnja i spoljna linija. Da se vodi naprednija statistika, kao u NBA, verovatno bi se videlo da imamo i najviše pasova po napadu.

Međutim, nije sve tako sjajno. Odbrana 1 na 1 je na momente prilično loša, mada se preuzimanja relativno dobro rade. Sam skok nije loš, ali je protv Francuske zagrađivanje bilo katastrofalno. Šut nas za sada dobro služi, ali se plašim šta će biti kad stane.

Mislim da sledeća, po mom mišljenju naša najlepša akcija na EuroBasketu, prilično dobro oslikava snagu Srbije:

Šta donosi druga faza 

Novu grupu E čine: Francuska, Srbija, Španija, Turska, Litvanija i Nemačka. U ovakvoj konfiguraciji, gde svako svakoga može da pobedi, svaki naredni meč je teži i važniji od prethodnog. Naša reprezentacija startuje protiv Litvanije, prvog dana. Bojim se da će, ako izgubi, šanse za prolaz dalje biti jako male.

Ako Srbija prođe ovu fazu, šanse za medalju će biti mnogo realnije. Pogotovo ako se pogleda koji timovi čine grupu F: Makedonija, Rusija, Slovenija, Grčka, Gruzija i Finska. Pitam se, da se jedna od ovih reprezentacija našla na mestu naše, da li bi prošla u drugu fazu? Možda i bi, ali vrlo teško.

Neću predviđati ništa konkretno, ne smem. Jasno je da će sitnice odlučivati. Da imamo igrače koji mogu da reše meč – imamo. Šta će oni uraditi – videćemo. Neka im je sa srećom.

Zvanični omoti

Prva novina koja se vidi jeste omot. Ili da kažem omoti? Naime, prvi put igra neće imati jedan, već tri, od kojih će svaki biti na različitoj verziji. Čast da se nađu na pakovanju imaće tri legendarna igrača iz, mogu slobodno reći, tri legendarna tima: Magich Jonson, Michael Jordan i Larry Bird. Kao nekome ko voli košarku, ova konstatacija mi jako loše zvuči.

Na prvom predstavljanju rečeno je da će NBA 2k12 doneti do sada najveći doživljaj simulacije košarke, kao i da će pokušati da ga približe što većem broju korisnika. Šta to znači? U najboljem slučaju znači da ćemo dobiti savršenu igru, prepunu odličnih elemenata i očišćenu od onih nepotrebnih. U lošijem i realnijem raspletu imaće mnogo kiča i superkul elemenata koje pravi ljubitelji košarke i NBA igara ne vole.

Za sada ne bih više razglabao, već ću sačekati da se dokopam igre i uradim recenziju iste. Pogledajte trailer, da vidite kao bi otprilike trebalo sve da izgleda.