Psihologija ofanzivnog skoka

Borbeni Joakim Noah

Prvo pitanje koje se postavlja je: kako kategorizovati skok u napadu? Tehnički sledi nakon promašenog šuta, tj. neuspešne akcije. Posmatrajući iz tog ugla, ne spada u ofanzivne akcije. Međutim, ofanzivni skok je takođe nešto što se priprema i uigrava. Kod nekih trenera manje, kod nekih više, ali generalno poseduje elemente napada.

Najbolje je posmatrati ga ne kao zasebnu, već kao deo neke druge akcije. Kao što blok (pick ili screan) sam za sebe nije ništa, ali jeste deo pick and rolla, pick and popa i slično. Tako skok u napadu prati šut (na nivou igrača, skakač prati šutera) i može biti njegov bitan deo.

Indeks uspešnosti kao najrelevantniji statistički element

Voleli je ili ne, statistika je bitan deo košarke. Njen osnovni zadatak je da ukaže na elemente koji se po nečemu razlikuju, da izdvoji bitno od nebitnog. Jasno da ju je neophodno koristiti u analizi i davanju komentara/prognoza. Bez statistike se priča svodi na nagađanja i procenu, najčešće pogrešnu.

Sa druge strane, gomila je onih koji košarku (ali i sport u globalu) posmatraju isključivo kroz statistiku. Pogrešno, dosadno, glupo, nazovite to kako želite, zaključak je isti.

„Pa evo, ako meni ne verujete, pogledajte statistiku. Statistika nikada ne laže!“ – Svetislav Pešić, na konferenciji za štampu

Obožavam ovu bahatu Pešićevu izjavu, daje dobru temu za razmišljanje. Sa jedne strane je moguće reći: ako je igrač ubacio 20 poena, ne znači to da je dobro odigrao meč. Mogao je on te šuteve stavljati uz procenat 30, što je loše, a izjava postaje besmislena. Ali, da li je tako!? Pa i 30% iz igre je statistički podatak, ne?

Prikaz trougaonog napada i kako ga koriste LA Lakersi

eBook, trougaoni napad Los Angeles Lakersa

Trougaoni napad (en. triangle offense) je intuitivno uveo Sam Barry, krajem 40ih. Međutim, prva asocijacija na ovu ofanzivnu akciju je Phil Jackson, legendarni trener LA Lakersa. On je postavljanje trouglova u napadu doveo na najviši nivo (onaj na kome je sada).

Iako sam, načelno, zagovornik evropske košarkaške škole, ovo je tipična NBA taktika i kao takvu ju je jedino moguće prikazati.

Na početku još valja napomenuti da je ovo samo objašnjenje ideje, osnovnih tehničkih pojmova i par varijanti izvođenja. Trougaoni napad je vrlo korišćen, kako u NBA, tako u Americi generalno. Kao takav ima dosta varijateta i kombinacija (link slike).

Šta je trougaoni napad i kako se igra

Osnova sistema je pravougli trougao, čiji jedan krak ide uz čeonu liniju, paralelno sa istom. Čine ga centar (stoji na niskom postu) i bek (stoji u uglu). Krilni igrač tada može uzimati dva položaja, u zavisnosti šta se želi postići:

Šta Partizan dobija (a šta gubi) dolaskom Milana Mačvana

U utorak, 18og oktobra, Milan Mačvan je potpisao ugovor sa Partizanom, a već u četvrtak će nastupati u prvoj utakmici protiv Anadolu Efesa. Došao je kao pozajmica iz Maccabija, na godinu dana. Ovim transferom Partizan je popunio sve pozicije u timu (opet se kasnilo kao i prethodnih godina, a da li je vredelo – videćemo).

Foto: euroleague.net

Najviše mi se dopada to što je u pitanju srpski košarkaš. Nakon Stephana Lasmea, Lawrence Robertsa i Jamesa Gista konačno prva četvorka nije stranac (iako je Lasme delio minutažu sa Veličkovićem, bio je prilično zapažen). Rekao sam već da generalno nisam protivnik košarkaške globalizacije, ali ću uvek podržavati ovakve stvari.

Da li je ili ne Milan najbolje rešenje, ne znam, s obzirom da se potraga za adekvatnim igračem držala u relativnoj tajnosti. Bilo je raznih priča (kojima se ne bih bavio), ali iz kluba ništa zvanično nije objavljivano.

Igrač na poziciji dva: Bek šuter

Osim što je najbolji trojkaš svih vremena u NBA ligi, Ray Allen ima i šut koji je blizu savršenstva. Bitno je obratiti pažnju na kretanje njegovog tela pri podizanju na šut, položaj ruku i "iskakanje" zgloba šuterske ruke

Pozicija beka šutera se često poistovećuje sa ostalim niskim pozicijama (organizatorom igre i krilom), pa se može čuti izraz bekovi, koji se odnosi na sve. To je generalno u redu, ako se misli na igrače na nižim pozicijama kao grupu. Poziciju dva zauzima jedini pravi bek.

Osnovni zadatak mu je, da pogodili ste, šut.

Govoreći o organizatoru igre (playmakeru), naveo sam da je on najvažniji igrač u timu, da bez organizacije nema igre. Bek šuter nije nezamenjiv, ali jeste neko ko obavlja najveći posao u napadu.

Kako obavlja najveći posao u napadu? Bek je neko ko trpi najviše batina od strane protivnika, a da za to ne dobija nikakvu nagradu. Objasniću.

S obzirom da mu je osnovni zadatak šut, ideja trenera je da što veći broj šuteva uzima sa otvorenih pozicija. Da bi se došlo do otvorenog šuta u pozicionom napadu, potrebno je pobeći od čuvara (jednog ili više). Pri tome prolazi pored blokova, dolazi do kontakata sa izuzetno snažnijim igračima, koji sudije ne vide tolerišu. A ti kontakti nisu nežni.

Sa druge strane, šuter (ovde uzimam u obzir da je bek najčešće i najbolji šuter u timu, što ne mora uvek biti slučaj) je neko ko može sam sahraniti protivnika. Ako je trener dobro postavio taktiku otvaranja čistih pozicija, ako lopta ima dobar protok u napadu, a ovom igraču se opusti ruka (interesantan je i izraz: „namestio nišanske sprave“), gotovo da je nezaustavljiv. U krajnjoj liniji nije ni bitno da li šutira otvoren ili preko protivnika, te često vidimo da nakon niza promašenih čistih pozicija krene sve da ulazi.

Igra u napadu

Generalno se najveći broj akcija pravi za beka. Prva je opcija kada su u pitanju dijamant ili krug (objasniću ih u skoroj budućnosti), druga nakon pick and rolla i pick and popa, povratnim pasom centar prvo traži njega itd. Lično mi je interesantno korišćenje bekova u tranziciji, gde vrlo lako ostaju sami. Međutim, veliki broj trenera to ne voli.

Šta očekivati od ABA lige (bivša NLB) u narednoj sezoni

Nedavno je startovala nova sezone Jadranske lige, nekade NLB, sada prekrštene u ABA liga. Funkcionalno se tu ništa konkretno nije promenilo, sem imena. Došao je Maccabi, što će uticati (očekuje se pozitivno) na opštu ocenu kvaliteta takmičenja, a nadam se i na motivaciju ostalih timova. Lockout u NBAu je pomogao da malo više uživamo slušajući predstavljanje timova.

Partizan se (ovo mogu reći prvi put od kako aktivno pratim košarku) pojačao u odnosu na prethodnu sezonu, kreiran je novi projekat pod nazivom Crvena Zvezda Beograd, hrvatski timovi su se pregrupisali, Slovenci kreiraju svoje paklene planove, dok će Đetići morati da zasuču rukave. Za one koji ne nameravaju dalje da čitaju: sva je prilika da nas očekuje najkvalitetnija, najinteresantnija i najneizvesnija sezona.

Partizanov tim

Njega sam najviše pratio, kako prethodnih godina, tako i u ovom predsezonskom periodu. Ponovo promenjen, podmlađen, ali sada konačno pojačan, šampion ima jedan plan. Znate koji. Jeste tradicija rada sa centrima duga, ali ova kombinacija koja je startovala na početku sezone, jedna je od najdominantnijih koje sam ikada video (u odnosu na protivnike). Bekovska linije je popunjena mladim, apostrofirano je talentovanim igračima. Uz starije koji su ostali, deluje Partizan kao vrlo komletan tim.

Fotka sa promocije tima. Neke nove face i neke nove/stare face

Slažete se da je tandem Peković – Raduljica najjače oružje? Ja ne. Trio  Peković – Raduljica – Katić, u kome je Peković svakako No1 opcija, je ono na šta će se tim oslanjati kao na stub igre. Naročito jer je Nikola tu samo do kraja lockouta. Sa druge strane, niži igrači su u vrlo homogenom sastavu, gde jedan drugog mogu da šlepaju/guraju/dopunjuju. U suštini, mogu se vrlo lepo kombinovati, u napadu ili odbrani svejedno, dok bi kritične momente rešavali Kecman i Božić, a kasnije možda i Milosavljavić (deluje da će uskoro biti spreman). Tim je nov, ali odgovorno tvrdim kvalitetniji nego prošlogodišnji.

Projekat „Crvena Zvezda Beograd“

Loše mi zvuči ovaj naslov, ali situacija je takva. Neki ljudi su seli, dobro promislili (izgleda), i latili se posla. Šta su uradili? Za taj odgovor ćemo sačekati proleće, no sada se može reći da su nešto radili. A sva je prilika i da će biti dobro.

Novi vizuelni dizajn

Priča o sistemu koji Partizan kreira godinama izgleda da je doprla i do večitog rivala, pa će, uz meni uvek fascinantnog Svetislava Pešića, pokušati i sami da naprave svoj. Za početak da se realno suprotstave ostalima, a kasnije i da napadnu titulu. Kažem kasnije, jer nije realno odmah očekivati pehare, nakon dugog perioda vrlo loših rešenja. No, Zvezda je sada definitivno tim koji može da igra ozbiljno, da pobedi svakoga (pa i Partizan), ako se ispostavi da je ideja dobra kao što sada izgleda.

Da li ste čuli za korfbol?

Obratite pažnju na koš, koji se ovde zove korf

Prvi put čujete za ovaj sport? Ništa neobično, ni ja ne bih znao da prijatelj nije nedavno zaigrao u jednom beogradskom klubu. Pomalo neobičan, ali interesantan (više za igranje, manje za gledanje).

U osnovi korfbol izuzetno podseća na košarku, ali sa nekim vrlo bitnim razlikama (objašnjene u nastavku). Uz to, reč je o jedinom sportu u kome muškarci i žene igraju zajedno.

Da li bi ili ne trebao biti popularniji, teško je reći, jer uzevši u obzir sve lepote korfbola, ipak zaostaje za košarkom.

Korfbol je nastao u Holandiji, početkom dvadesetog veka. Upravo je zbog toga najpopularniji u toj zemlji. I ne samo najpopularniji, Holandija je prva asocijacija na njegov pomen. Odatle potiču najbolji igrači, najbolji treneri, tamo se održavaju najvažniji turniri itd. Poseduje 580 registrovanih klubova, a oko 100.000 ljudi se bavi korfbolom.

Osnovna pravila igre

Tim se sastoji od 8 igrača (4 muškarca i 4 žene). Igra se kako napolju, tako i u hali, ali mislim da je to zbog nepopularnosti i nedostatka zatvorenog prostora. Teren je takodje drugačiji od košarkaškog. Veličine je 20×40 metara i sastoji se od dve polovine, takozvane zone. Na dve trćine od centra u svakoj zoni, nalazi se korf (vidi sliku). Visok je 3,5 metara i podseća na koš, samo je bez table. Lopta je slična fudbalskoj. Igraju se dva perioda od po 30 minuta, sa pauzom od 10 minuta između.

Šut se razlikuje od košarkaškog, različite su kretnje, akcije. Iako sve neodoljivo podseća na košarku, odmah je lako uočiti mnogo razlika. Lično bih voleo da probam, jednoga dana, jer pouzdano znam da pruža veliki užitak. Na kraju, kako saznajem, ima lepih korfbolašica u Srbiji :).

Ako vas zanima više detalja o korfbolu, predlažem stranicu wikipedije, internacionalnu korfbol federaciju, kao i sajt korfbol.rs.

 

Mislite da je lako ubaciti loptu u ovo?

Makedonija na Španiju u prvom polufinalu EuroBasketa

Updated 16.9 Da pojasnim nešto, pošto me neki ne shvataju i ispadoh protivnik makednonskog naroda: svaka reč u ovom tekstu, kao i na čitavom blogu, odnosi se isključivo na košarku. Ne na zemlju, narod, politiku ili bilo šta drugo.

Odlučih da, fasciniran uspehom košarkaša Makedonije, posvetim njima jedan post. Ko je kada čuo za makedonsku košarku? Ko je kada gledao utakmice reprezentacije ili nekog kluba? Možda vas ima, ne kažem, ali ja iskreno nisam. A mislim da nije ni većina.

Rekao sam jednom da generalno nisam pristalica dovođenja stranaca u reprezentaciju. Međutim, ovome što je Mccalebb uradio ne mogu da prigovorim. Kompletna slika koju je stvorio je potpuno bajkovita.

Prve zvezde tima, Pero Antić i Lester Bo Mccalebb

Ta mala i nikakva zemlja, bez košarkaškog kvaliteta i tradicije, ušla je u polufinale EuroBasketa, pobedom nad Litvanijom. Kako? Samo je jedna ključna reč koja ovo, nazvaću ga i ja čudo, opisuje: borba. Svi kao jedan, kao tim, svi i sve za tim. I kada vas svi otpišu, kada ste autsajder, ostaje vam ta mogućnost. Krvavih kolena i ponosne glave. Malo sentimentalno (dobro, malo više), zbog šoka u kome se i sam nalazim. Svaka čast, gospodo košarkaši, potpuno zaslužujete ovo zvanje.

Kakav šok za zemlju košarke, lepo je prokomentarisao Šarenac. Par loših odluka, malo opuštenosti i nedovoljno sudijskog povlađivanja. I nema više Litvanije.

U meču sa Litvanijom se, pored standardnog Borčeta Mekejlebovskog 🙂 naročito istakao i Vojdan Stojanovski sa svojih 5/5 za 3 poena. Ako uopšte ima smisla nekoga isticati. Kao što rekoh, njihova snaga se ne nalazi u njima nego među njima. To je nešto što je i Srpskoj reprezentaciji potrebno. Da li ćemo se videti u finalu? Želeo bih to više nego zlato za našu zemlju, ali je prilično nerealno očekivati pobedu nad Španijom. Čekaj, rekao sam nerealno?

Srbija se provukla kroz drugu fazu Eurobasketa

Reprezentacija Srbije uspela je da se dokopa četvrfinala tekućeg Evropskog prvenstva u Litvaniji. Da li je zasluženo? Izuzevši neke momente, da. Za razliku od prvog dela, prilično sam nezadovoljan prikazanim (a slične komentare čujem i od drugih). Navijački, dobili smo osvetu u vidu završetka na jedan posed i pobede, u poslednjoj utakmici sa Turskom. Ali ovakva igra ne obećava ništa dobro…

Mačvan i Savanović u zagrljaju, nakon pobede nad Turskom

Najteži deo prvenstva je završen (fizički najteži). Vezani dueli sa četiri direktna konkurenta za medalju ne mogu biti teži. Međutim, pravi posao tek sledi. Najavio sam da Srbija, ako prođe drugu fazu, može sasvim realno da očekuje medalju. Ovo je upravo jer su ekipe koje igraju u grupi F i fizički i psihološki lakše za dobiti. Da se razumemo, ne potcenjujem nikoga ko je ušao u četvrtfinale. Ali ako se uzmu u obzir sastavi timova (pojedinačni kvalitet) i dosadašnji uspesi, društvo u vidu Španije, Litvanije i Francuske je ipak kvalitetnije od Rusije i iznenađenjima Makedonijom i Finskom.

Šta ne valja kod nas? Prošli put sam hvalio, sada moram da kudim. Čulo se milion puta: mlaka odbrana. Mislim da to i nije toliki problem, da je Dušan Ivković hteo čvršću odbranu Paunić rešavao bi to sa Paunićem. Veći je problem u odbrani od pick and rolla, što se lepo videlo protiv Litvanije. Joanas Valanciunas je nekoliko puta propao kroz našu odbranu, te je nakon dobrog pasa Jasikeviciusa (što nije čudno) lagano poentirao. Zona nam je takođe vrlo često probijana šutem.

Napad, generalno gledano, i nije tako loš. Dolazi do padova, ali su oni po mom mišljenju produkt loše odbrane. Kada se uspostavi tečan protok lopte, sve to dobro izgleda. Igra u izolaciji (tu naročito mislim na Krstića) „radi posao“, tj. pretpostavljam da odrađuje ono što je Ivković rekao.

Horog, zaboravljeni košarkaški šut

Kako se košarka menja, menjaju se i potrebe za određenim elementima. Više se radi na snazi, na skočnosti i brzini (jer to može svako), dok su tehnički elementi u drugom planu. Ako su još i izuzetno teški, preskaču se. Može se bez njih. Tako je horog (poznat i kao udica) postao samo lepa uspomena i tek ga se povremeno neki centar seti.

Popularizovan je 80ih godina prošloga veka, zahvaljujući tada svatskom No.1 centru, Kareem Abdul Jabbaru (na slici). Kasnije su horog koristili i drugi talentovani igrači, poput Vlade Divca i Arvydasa Sabonisa.

Danas se retko koristi, vidim ga na svakoj desetoj utakmici koju pogledam, u proseku.

U osnovi, horog se izvodi tako što se jednom rukom šutira na koš preko glave, dok se drugom gradi. Kretnja se uči kao paralelna sa tablom, ali se kasnije može menjati, tj. nije strogo definisana. Ako se pravilno izvede, a to znači da se igrač dobro i čvrsto zagradio, napravio dug dvokorak i šutnuo sa visokim lukom, neodbranjiv je.

Horog uglavnom koriste centri, jer je tehnika njegovog izvođenja najsličnija stvarima koje oni uče. Ako bi neki niži igrač pokušao ovo bilo bi ga lako odbraniti. U duelu sa visokim igračem, bilo na visokoj ili niskoj post poziciji, bek se teško gradi i lako ga je bez faula izgurati odatle.

Rekao sam da se retko koristi. Međutim, moderna košarka je našla rešenje koje je jednostavnije za učenje i izvođenje, a zove se poluhorog. Jedina razlika je u tome što se ne šutira preko glave, već je ruka pomerena malo unapred, te je izbačaj sa strane. S obzirom da je jednostavniji, danas se relativno često koristi. No, ta jednostavnost sa sobom nosi i posledicu: lakše se brani. Lično mi je drago da bar njega igrači koriste, jer tako znam da košarka još uvek nije izgubila svoju suštinu.

A za ljubitelje starinske igre, nekoliko minuta kvalitetnog videa: