Napad na zonu

Bilo bi poželjno prvo pročitati članak o zonskoj odbrani, kako biste utvrdili osnovne pojmove i vrste zone. Za one koji su duže u košarci nije neophodno.

Šut je osnova svakog napada

Sada, uzevši u obzir kako funkcioniše zona i šta ima za osnovni cilj, lako je uočiti sledeće: najbolji napad na zonsku odbranu je šut spolja (sa poludistance ili za tri poena). To važi kod svih tipova ove odbrane, u većoj ili manjoj meri. Postoji međutim i efikasniji način, a to je kontranapad. S obzirom da on podrazumeva brzo kretanje igrača iz faze odbrane u fazu napada, u cilju ostavljanja što većeg broja protivničkih igrača iza sebe, jasno je da se oni ne mogu brzo i efikasno rasporediti u defanzivnu formaciju, pa je poentiranje izvesnije. Nisam ga apostrofirao kao najbolji jer smatram da nije dobro zasnivati igru na kontranapadu.

Kombinujući prethodno napisano dolazimo do nečega što bi bila moja preporuka za sigurne poene, a to je šut iz tranzicije. Zašto? Brzi napadi se najčešće završavaju prodorom ili kvalitetnim pasom pod koš, pa tim koji u tom momentu igra zonu mora da skupi odbranu. Kada na to nadovežemo da se verovatno nisu svi igrači vratili u odbranu, jasno je da će se negde pojaviti prazan prostor (slabe tačke zone). Tada se lopta šalje napolje, bilo nakon prodora ili od centra ide povratni pas, i bek ima otvoren šut.

Raspored igrača

U članku o osnovama zonske odbrane naveo sam nekoliko podela. Između ostalog tamo se nalazi i podela prema broju igrača u prvoj liniji. Ona postoji upravo zbog različitog načina napadanja. Ako u prvoj liniji stoji jedan igrač, napad se postavlja sa dvojicom visoko. Nasuprot tome, ako su u prvoj liniji dvojica, protiv njih treneri najčešće stavljaju samo jednog igrača. Igrači koji napadaju prvu liniju trebaju imati dobre tehničke karakteristike (brzinu, agilnost) kao i dobar pregled igre.

 Krila se najčešće popunjavaju dobrim šuterima. To su zapravo igrači koji vrše egzekuciju u najvećem broju napada. Protiv postavki 2-3 i 2-1-2 najčešće šutiraju pod uglom od 45°, dok se postavke 1-2-2 i 1-3-1 napadaju iz ćoškova. Međutim, da bi bek došao u poziciju za šut mora da prevali velik i trnovit put. Osnova zone je odbrana prostora, pa ako je zamisao da se potencijalni šuter premesti sa jednog na drugi kraj terena, moraće da prođe pored nekoliko protivničkih igrača od kojih dobija velike batine. Svako ko je nekada igrao može ovo da potvrdi.

Centri se postavljaju na različite načine, u zavisnosti od tehničkih karakteristika, vrste zone i vrste napada. Klasični centar (petica) koji poseduje solidan šut sa poludistance i povratni pas, najveći je problem postavki 1-2-2 i 2-3. Njegovo mesto je najčešće u sredni, izmedju prve dve linije (gledajući na terenu to je dalja polovina kapice). On odatle distribuira loptu na šut, ili sam šutira ako mu se ukaže prilika. Najopasnije je, svakako, ako uz sebe na parketu ima četiri agilna šutera.

Kretanje i blokovi u napadu protiv zone

Postavka igrača, koju sam opisao, uči se na početku. Ono što je izuzetno bitnije jeste doći do željene pozicije. Planiram da uskoro napravim poseban post o tome, koji će sadržati i detaljan prikaz kretnji protiv svake zone, važnost i načine postavljanja blokova, i još štošta.

Svaki trener ima svoj način rada, ali ovo su neki univerzalni elementi koje svi primenjuju. Posebni bih izdvojio tekst Božidara Maljkovića o tome kako njegovi timovi napadaju zonu.

Za kraj i par primera sa terena:

Ovde vidimo sjajno organizovan napad Effesa protiv zoni koje je postavljao Partizan (najviše 2-3) sa polovičnim učinkom. To pokazuje da je dobra taktika samo polovina uspešne igre.

Koliko je kvalitetna distribucija lopte važna vidimo u izdvojenim NCAA akcijama.