Košarkaška globalizacija, kuda vodi?

Poslednja vest na tu temu koju sam pročitao, kako će Sarge Ibaka nastupati za reprezentaciju Španije na predstojećem evropskom košarkaškom prvenstvu, navelo me na ponovno razmišljanje o njoj. Nisam pristalica svega što se u košarci danas dešava, ali pojedine prednosti su neminovne. Sa druge strane, ne može se funkcionisati kao nekada i gledati kako ostali sportovi ‘napreduju’.

Razlika? Oni je ne vide, jer ne postoji

Krenućemo sa primerom Partizana. Nakon dovođenja Housa u sezoni 2002 – 03 postala je redovna pojava da se tim popunjava stranim igračima. Svake sezone dolazi po jedan tamnoputi igrač, dok pretprošle nisu došla i dvojica. Od nekadašnjeg ‘etnički čistog’ Partizana, dobili smo tim koji popunjava dozvoljenu kvotu stranih igrača. Moguće je sada razviti teoriju kako to nije u interesu Srbije, kako to guši našu košarku, kako talentovani igrači odlaze u inostranstvo itd.

Pogledajmo to iz malo drugačijeg ugla. Duško Vujošević je jednom prilikom izjavio (sezona 2009 – 10) kako snagu tima vidi upravo u tome da igrači različitih nacionalnosti dobro sarađuju. Ako pogledamo taj tim, videćemo dva Crnogorca. Politika ih je učinila strancima, međutim ja ih i dalje posmatram kao naše igrače. Tu je bio i Aleks Marić. Koliko je nekome uopšte bitno što je rođen u Australiji? Meni nije. Dalje, dolazimo do Jana Veselog. Momak koga su navijači obožavali, momak koji govori srpski bolje od polovine Srba, koji diže tri prsta kada ga ponese atmosfera. Koliko ga posmatramo kao Čeha?

Još jedan primer: Roberts pogađa trojku protiv Barselone, Pionir je u transu. Koliko je bitno što to nije bio Kecman/Božić?

Naravno, ne bih voleo da se Partizan pretvori u legiju stranaca, poput Maccabia recimo. Međutim, mislim da se to neće ni desiti (bar ne skoro), jer je za dovođenje velikog broja stranih igrača potrebna i velika suma novca. Naravučenije ovog dela priče: košarka se menja, sport se menja, navike se menjaju. Naučimo da živimo sa tim i posmatrajmo to kao prednost. Biće nam lepše.

Globalizacija na reprezentativnom nivou

Nešto sa čime se ne slažem, niti ću se (verovatno) ikada složiti. Dovođenje stranaca i nacionalizovanje istih pogađa sam pojam ‘nacionalna selekcija’ i od nje stvara ‘internacionalnu selekciju’. Razlog? Bolja ekipa, sa više zvučnih imena. Cilj? Pokušati se izboriti za jednu poziciju više nego što je realna, ništa više. Posledica? Gubljenje nacionalnog identiteta. Možda zvuči isuviše surovo, možda nerealno, ali je neminovno da vuče ka tome.

Pomenuti Ibaka je mlad, željan igre i uspeha, a glavni kadnidati za medalju su odlična prilika. Ne može ga niko kriviti. Koja je ideja Španaca, te da li je ovaj potez baš bio neophodan, nisam siguran da znam odgovor. Čak je i manje logično od fenomena Omara Cooka u Crnoj Gori, ili Jeremiah Masseya u Makdeoniji. S ovim u vezi, koliko god mi bilo žao što Aleksa Marića nije bilo u našoj reprezentaciji, moram da podržim tu odluku fibe.

U kom pravcu će se ova priča dalje razvijati, ostaje da doživimo. Koliko će tamnoputih igrača nastupati za srpske, hrvatske, crnogorske i druge klubove, možda i nije toliko važno, dok god ih nema u reprezentacijama. A i ako dodju, šta nam drugo preostaje nego da ih podržimo kao da su naši?

Advertisements

Oznake:, ,

About Boris Milosevic

borismilosevic.com You can follow @borismilosevic, connect on linkedin, or friend on facebook.

Komentariši

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: