Tag Archive | osnovi kosarke

Indeks uspešnosti kao najrelevantniji statistički element

Voleli je ili ne, statistika je bitan deo košarke. Njen osnovni zadatak je da ukaže na elemente koji se po nečemu razlikuju, da izdvoji bitno od nebitnog. Jasno da ju je neophodno koristiti u analizi i davanju komentara/prognoza. Bez statistike se priča svodi na nagađanja i procenu, najčešće pogrešnu.

Sa druge strane, gomila je onih koji košarku (ali i sport u globalu) posmatraju isključivo kroz statistiku. Pogrešno, dosadno, glupo, nazovite to kako želite, zaključak je isti.

„Pa evo, ako meni ne verujete, pogledajte statistiku. Statistika nikada ne laže!“ – Svetislav Pešić, na konferenciji za štampu

Obožavam ovu bahatu Pešićevu izjavu, daje dobru temu za razmišljanje. Sa jedne strane je moguće reći: ako je igrač ubacio 20 poena, ne znači to da je dobro odigrao meč. Mogao je on te šuteve stavljati uz procenat 30, što je loše, a izjava postaje besmislena. Ali, da li je tako!? Pa i 30% iz igre je statistički podatak, ne?

Pročitaj više…

Advertisements

Igrač na poziciji dva: Bek šuter

Osim što je najbolji trojkaš svih vremena u NBA ligi, Ray Allen ima i šut koji je blizu savršenstva. Bitno je obratiti pažnju na kretanje njegovog tela pri podizanju na šut, položaj ruku i "iskakanje" zgloba šuterske ruke

Pozicija beka šutera se često poistovećuje sa ostalim niskim pozicijama (organizatorom igre i krilom), pa se može čuti izraz bekovi, koji se odnosi na sve. To je generalno u redu, ako se misli na igrače na nižim pozicijama kao grupu. Poziciju dva zauzima jedini pravi bek.

Osnovni zadatak mu je, da pogodili ste, šut.

Govoreći o organizatoru igre (playmakeru), naveo sam da je on najvažniji igrač u timu, da bez organizacije nema igre. Bek šuter nije nezamenjiv, ali jeste neko ko obavlja najveći posao u napadu.

Kako obavlja najveći posao u napadu? Bek je neko ko trpi najviše batina od strane protivnika, a da za to ne dobija nikakvu nagradu. Objasniću.

S obzirom da mu je osnovni zadatak šut, ideja trenera je da što veći broj šuteva uzima sa otvorenih pozicija. Da bi se došlo do otvorenog šuta u pozicionom napadu, potrebno je pobeći od čuvara (jednog ili više). Pri tome prolazi pored blokova, dolazi do kontakata sa izuzetno snažnijim igračima, koji sudije ne vide tolerišu. A ti kontakti nisu nežni.

Sa druge strane, šuter (ovde uzimam u obzir da je bek najčešće i najbolji šuter u timu, što ne mora uvek biti slučaj) je neko ko može sam sahraniti protivnika. Ako je trener dobro postavio taktiku otvaranja čistih pozicija, ako lopta ima dobar protok u napadu, a ovom igraču se opusti ruka (interesantan je i izraz: „namestio nišanske sprave“), gotovo da je nezaustavljiv. U krajnjoj liniji nije ni bitno da li šutira otvoren ili preko protivnika, te često vidimo da nakon niza promašenih čistih pozicija krene sve da ulazi.

Igra u napadu

Generalno se najveći broj akcija pravi za beka. Prva je opcija kada su u pitanju dijamant ili krug (objasniću ih u skoroj budućnosti), druga nakon pick and rolla i pick and popa, povratnim pasom centar prvo traži njega itd. Lično mi je interesantno korišćenje bekova u tranziciji, gde vrlo lako ostaju sami. Međutim, veliki broj trenera to ne voli.

Pročitaj više…

Horog, zaboravljeni košarkaški šut

HorogKako se košarka menja, menjaju se i potrebe za određenim elementima. Više se radi na snazi, na skočnosti i brzini (jer to može svako), dok su tehnički elementi u drugom planu. Ako su još i izuzetno teški, preskaču se. Može se bez njih. Tako je horog (poznat i kao udica) postao samo lepa uspomena i tek ga se povremeno neki centar seti.

Popularizovan je 80ih godina prošloga veka, zahvaljujući tada svatskom No.1 centru, Kareem Abdul Jabbaru (na slici). Kasnije su horog koristili i drugi talentovani igrači, poput Vlade Divca i Arvydasa Sabonisa.

Danas se retko koristi, vidim ga na svakoj desetoj utakmici koju pogledam, u proseku.

U osnovi, horog se izvodi tako što se jednom rukom šutira na koš preko glave, dok se drugom gradi. Kretnja se uči kao paralelna sa tablom, ali se kasnije može menjati, tj. nije strogo definisana. Ako se pravilno izvede, a to znači da se igrač dobro i čvrsto zagradio, napravio dug dvokorak i šutnuo sa visokim lukom, neodbranjiv je.

Horog uglavnom koriste centri, jer je tehnika njegovog izvođenja najsličnija stvarima koje oni uče. Ako bi neki niži igrač pokušao ovo bilo bi ga lako odbraniti. U duelu sa visokim igračem, bilo na visokoj ili niskoj post poziciji, bek se teško gradi i lako ga je bez faula izgurati odatle.

Rekao sam da se retko koristi. Međutim, moderna košarka je našla rešenje koje je jednostavnije za učenje i izvođenje, a zove se poluhorog. Jedina razlika je u tome što se ne šutira preko glave, već je ruka pomerena malo unapred, te je izbačaj sa strane. S obzirom da je jednostavniji, danas se relativno često koristi. No, ta jednostavnost sa sobom nosi i posledicu: lakše se brani. Lično mi je drago da bar njega igrači koriste, jer tako znam da košarka još uvek nije izgubila svoju suštinu.

A za ljubitelje starinske igre, nekoliko minuta kvalitetnog videa:

Šta je zadatak playmakera (organizatora igre)?

Igrač na poziciji jedan, takozvani playmaker (u bukvalnom prevodu bi bilo kreator igre), jeste najvažniji igrač u timu. Kako? Nedostatak brzih ili visokih igrača, te dobrih šutera ili skakača, se može nadoknaditi. Ali ako tim nema dobrog igrača na toj poziciji, džaba svi ostali (ovo treba shvatiti relativno). Objasniću zašto.

Pablo Prigioni

Playmaker ima osnovni zadatak da organizuje akcije (kako ofanzivne, tako i defanzivne). On prenosi loptu i odlučuje koja će se akcija igrati. Pored toga raspoređuje saigrače, govori im na koju stranu da idu, koga da pokriju ili da otvore, itd. Jednom rečju, zadatak mu je da razmišlja.

Neophodan visok IQ doneo je izreku koja kaže: fudbal se igra nogom, rukomet rukom, a košarka glavom. Tačno?

Sve što radi, radi po nalogu (čitaj: u dogovoru) stručnog štaba. Neke teorije zato kažu kako je playmaker produžena ruka trenera. Ako se govori u pozitivnom kontekstu, slažem se.

.

.

Ključni element neophodan za dobrog organizatora igre je pas, odnosno dodavanje. Kako mu je osnovni zadatak razgravanje drugih i kreiranje dobrih pozicija za šut (asistencije), osećaj u rukama je od krucijalne važnosti. No, da bi se napravila asistencija potreban je i dobar pregled igre, poznavanje kako saigrača, tako i protivnika, tajming i još dosta toga. Ovo je samo osnova.

Pročitaj više…

Fizičke pripreme košarkaša

Kada se govori o fizičkom 'stvaranju' igrača, Dwight je zenit. Većina centara teži njegovim sposobnostima

Kada profesionalci (igrači pod ugovorima) rade fizičke pripreme, obraća se pažnja na neke druge stvari. Osnove, koje čine treninge u malađim kategorijama, sada su samo rutina. Međutim, za rutinu čest sinonim ume da bude aljkavost. A tu nastaje problem.

Osnovne treninge, koje svaki košarkaš prolazi, možete naći u trening sekciji portala kosarka24. Kako izgleda individualni trening, i fizički i tehnički, može se pročitati ovde. Ovo napominjem jer će biti značajno kasnije.

Treningu se pristupa sa više aspekata. To prvenstveno zavisi od odluke trenera, ali da bi pripreme prošle kako je planirano, potrebno je obratiti pažnju na sve. Vodi se računa o pojedinačnom fizičkom stanju svakog igrača pre početka treninga, te o čitavoj grupi i tome koliko je svako ponaosob spreman u odnosu na saigrače. Tada se kreće sa treningom i prati napredak (pod uslovom da napretka ima). To se ponovo radi sa aspekta pojedinca i grupe, kao i pojedinca u odnosu na ostale. Drugi deo je psihološki, koji obuhvata trenutno stanje igrača, kao i odnos sa ostatkom tima (tkz. hemija).

Kako funkcioniše trenažni proces

Igrač prvo prolazi lekarske testove, kako bi utvrdili da li je u stanju da uopšte krene sa pripremama. Rezultate tih testova koriste treneri da bi imali uvid u to ko je gde, tj. u kakvom im je stanju tim.

Primera radi, kada sam govorio o početku priprema reprezentacije Srbije, naveo sam da Novica Veličković radi zasebne treninge. On je u Realu bio prilično zapostavljen, nije mnogo igrao, pa je došlo do atrofije (smanjenja mase) mišića. Ivković je morao da sa njim radi odvojeno, kako bi ga ukomponovao sa ostatkom tima.

Pročitaj više…

Zonska odbrana 2-3, metodologija izvodjenja

Kada se u košarci spomene zona, obično prvo na pamet pada zonska odbrana 2-3. Onako, na prvu loptu, ovo jeste najčešća i najbolja vrsta zone. Treneri je vole zato što im uliva sigurnost, a to je upravo jer se lako (da li?) izvodi, a igrače je lako uvesti u ideju. Često se koristi kao element iznenađenja, a deo je i mnogih kombinovanih odbrana (kada tim u toku 24 sekunde promeni više defanzivnih postavki). Ukratko sam je opisao u članku o različitim vrstama zonske odbrane, ali je zahvaljujući svojoj popularnosti dobila i izdvojeno mesto.

Postavke igrača u zoni 2 3

Osnovna postavka zone 2-3 (igrači u belom)

Prema definiciji, zona 2-3 je parna odbranu u dve linije. Parnost se određuje na osnovu broja igrača u prvoj liniji, a broj linija se vidi u samom nazivu. To je bitno jer, opet u teoriji, parne odbrane dobro brane stranu, dok imaju problema sa frontalnim napadima. U praksi to uopšte ne mora biti tako, čak šta više najčešće i nije. Meni je recimo vrlo logično da se treneri trude da unaprede našto što je po knjigama slabost, pa time unaprede svoju strategiju. Na snimku ispod se vidi prva reakcija zone na neki pas, nakon osnovne postavke, i praktično je prikazano da teorija ima onoliko udela koliko treneri to dozvoljavaju. Predlažem da pogledate i ostale preporučene snimke na kojima su reakcije odbrane na određene ofanzivne akcije.

Pročitaj više…

Pick and roll

Pick and roll (ili po naški „pik-n-rol„) je jedna od osnovnih napadačkih akcija, najčešće korišćena u igri 2 na 2. Pojavila se davno, ali je kulminirala 90ih godina prošloga veka, da bi danas bila najvažniji element u strategijama mnogih trenera. Čak se i do finala stizalo zahvaljujući prednostima ove akcije.

Šta je pick and roll i kako se izvodi?

Prema školskim definicijama u kreiranju učestvuju dva igrača, od kojih je jedan u posedu lopte (najčešće je to bek čuvan od strane, takođe, beka) i kreće se smerom ka protivničkom košu. Drugi (centar) mu prilazi s prednje strane, najčešće pod uglom od 90°, i postavlja pik (više volim da kažem blok, deluje prirodnije) kojim usporava ili, u boljoj varijanti, potpuno zaustavlja protivničkog beka. Bek tada prolazi pored tog bloka (PIK), a saigrač koji ga je postavio nakon tog prolaska okreće se leđima oko protivnika koga je markirao (ROLL) i kreće se paralelno sa svojim bekom dalje u smeru koša. Tada sledi dodavanje od strane beka koje se pretvara u asistenciju u slučaju efikasnog završetka od strane centra. Jednostavno? Pa, u osnovi, da.

Video1: Školski primer u izvedbi superzvezdi

Pročitaj više…