Psihologija ofanzivnog skoka

Borbeni Joakim Noah

Prvo pitanje koje se postavlja je: kako kategorizovati skok u napadu? Tehnički sledi nakon promašenog šuta, tj. neuspešne akcije. Posmatrajući iz tog ugla, ne spada u ofanzivne akcije. Međutim, ofanzivni skok je takođe nešto što se priprema i uigrava. Kod nekih trenera manje, kod nekih više, ali generalno poseduje elemente napada.

Najbolje je posmatrati ga ne kao zasebnu, već kao deo neke druge akcije. Kao što blok (pick ili screan) sam za sebe nije ništa, ali jeste deo pick and rolla, pick and popa i slično. Tako skok u napadu prati šut (na nivou igrača, skakač prati šutera) i može biti njegov bitan deo.

Indeks uspešnosti kao najrelevantniji statistički element

Voleli je ili ne, statistika je bitan deo košarke. Njen osnovni zadatak je da ukaže na elemente koji se po nečemu razlikuju, da izdvoji bitno od nebitnog. Jasno da ju je neophodno koristiti u analizi i davanju komentara/prognoza. Bez statistike se priča svodi na nagađanja i procenu, najčešće pogrešnu.

Sa druge strane, gomila je onih koji košarku (ali i sport u globalu) posmatraju isključivo kroz statistiku. Pogrešno, dosadno, glupo, nazovite to kako želite, zaključak je isti.

„Pa evo, ako meni ne verujete, pogledajte statistiku. Statistika nikada ne laže!“ – Svetislav Pešić, na konferenciji za štampu

Obožavam ovu bahatu Pešićevu izjavu, daje dobru temu za razmišljanje. Sa jedne strane je moguće reći: ako je igrač ubacio 20 poena, ne znači to da je dobro odigrao meč. Mogao je on te šuteve stavljati uz procenat 30, što je loše, a izjava postaje besmislena. Ali, da li je tako!? Pa i 30% iz igre je statistički podatak, ne?

Prikaz trougaonog napada i kako ga koriste LA Lakersi

eBook, trougaoni napad Los Angeles Lakersa

Trougaoni napad (en. triangle offense) je intuitivno uveo Sam Barry, krajem 40ih. Međutim, prva asocijacija na ovu ofanzivnu akciju je Phil Jackson, legendarni trener LA Lakersa. On je postavljanje trouglova u napadu doveo na najviši nivo (onaj na kome je sada).

Iako sam, načelno, zagovornik evropske košarkaške škole, ovo je tipična NBA taktika i kao takvu ju je jedino moguće prikazati.

Na početku još valja napomenuti da je ovo samo objašnjenje ideje, osnovnih tehničkih pojmova i par varijanti izvođenja. Trougaoni napad je vrlo korišćen, kako u NBA, tako u Americi generalno. Kao takav ima dosta varijateta i kombinacija (link slike).

Šta je trougaoni napad i kako se igra

Osnova sistema je pravougli trougao, čiji jedan krak ide uz čeonu liniju, paralelno sa istom. Čine ga centar (stoji na niskom postu) i bek (stoji u uglu). Krilni igrač tada može uzimati dva položaja, u zavisnosti šta se želi postići:

Igrač na poziciji dva: Bek šuter

Osim što je najbolji trojkaš svih vremena u NBA ligi, Ray Allen ima i šut koji je blizu savršenstva. Bitno je obratiti pažnju na kretanje njegovog tela pri podizanju na šut, položaj ruku i "iskakanje" zgloba šuterske ruke

Pozicija beka šutera se često poistovećuje sa ostalim niskim pozicijama (organizatorom igre i krilom), pa se može čuti izraz bekovi, koji se odnosi na sve. To je generalno u redu, ako se misli na igrače na nižim pozicijama kao grupu. Poziciju dva zauzima jedini pravi bek.

Osnovni zadatak mu je, da pogodili ste, šut.

Govoreći o organizatoru igre (playmakeru), naveo sam da je on najvažniji igrač u timu, da bez organizacije nema igre. Bek šuter nije nezamenjiv, ali jeste neko ko obavlja najveći posao u napadu.

Kako obavlja najveći posao u napadu? Bek je neko ko trpi najviše batina od strane protivnika, a da za to ne dobija nikakvu nagradu. Objasniću.

S obzirom da mu je osnovni zadatak šut, ideja trenera je da što veći broj šuteva uzima sa otvorenih pozicija. Da bi se došlo do otvorenog šuta u pozicionom napadu, potrebno je pobeći od čuvara (jednog ili više). Pri tome prolazi pored blokova, dolazi do kontakata sa izuzetno snažnijim igračima, koji sudije ne vide tolerišu. A ti kontakti nisu nežni.

Sa druge strane, šuter (ovde uzimam u obzir da je bek najčešće i najbolji šuter u timu, što ne mora uvek biti slučaj) je neko ko može sam sahraniti protivnika. Ako je trener dobro postavio taktiku otvaranja čistih pozicija, ako lopta ima dobar protok u napadu, a ovom igraču se opusti ruka (interesantan je i izraz: „namestio nišanske sprave“), gotovo da je nezaustavljiv. U krajnjoj liniji nije ni bitno da li šutira otvoren ili preko protivnika, te često vidimo da nakon niza promašenih čistih pozicija krene sve da ulazi.

Igra u napadu

Generalno se najveći broj akcija pravi za beka. Prva je opcija kada su u pitanju dijamant ili krug (objasniću ih u skoroj budućnosti), druga nakon pick and rolla i pick and popa, povratnim pasom centar prvo traži njega itd. Lično mi je interesantno korišćenje bekova u tranziciji, gde vrlo lako ostaju sami. Međutim, veliki broj trenera to ne voli.

Horog, zaboravljeni košarkaški šut

Kako se košarka menja, menjaju se i potrebe za određenim elementima. Više se radi na snazi, na skočnosti i brzini (jer to može svako), dok su tehnički elementi u drugom planu. Ako su još i izuzetno teški, preskaču se. Može se bez njih. Tako je horog (poznat i kao udica) postao samo lepa uspomena i tek ga se povremeno neki centar seti.

Popularizovan je 80ih godina prošloga veka, zahvaljujući tada svatskom No.1 centru, Kareem Abdul Jabbaru (na slici). Kasnije su horog koristili i drugi talentovani igrači, poput Vlade Divca i Arvydasa Sabonisa.

Danas se retko koristi, vidim ga na svakoj desetoj utakmici koju pogledam, u proseku.

U osnovi, horog se izvodi tako što se jednom rukom šutira na koš preko glave, dok se drugom gradi. Kretnja se uči kao paralelna sa tablom, ali se kasnije može menjati, tj. nije strogo definisana. Ako se pravilno izvede, a to znači da se igrač dobro i čvrsto zagradio, napravio dug dvokorak i šutnuo sa visokim lukom, neodbranjiv je.

Horog uglavnom koriste centri, jer je tehnika njegovog izvođenja najsličnija stvarima koje oni uče. Ako bi neki niži igrač pokušao ovo bilo bi ga lako odbraniti. U duelu sa visokim igračem, bilo na visokoj ili niskoj post poziciji, bek se teško gradi i lako ga je bez faula izgurati odatle.

Rekao sam da se retko koristi. Međutim, moderna košarka je našla rešenje koje je jednostavnije za učenje i izvođenje, a zove se poluhorog. Jedina razlika je u tome što se ne šutira preko glave, već je ruka pomerena malo unapred, te je izbačaj sa strane. S obzirom da je jednostavniji, danas se relativno često koristi. No, ta jednostavnost sa sobom nosi i posledicu: lakše se brani. Lično mi je drago da bar njega igrači koriste, jer tako znam da košarka još uvek nije izgubila svoju suštinu.

A za ljubitelje starinske igre, nekoliko minuta kvalitetnog videa:

Šta je zadatak playmakera (organizatora igre)?

Igrač na poziciji jedan, takozvani playmaker (u bukvalnom prevodu bi bilo kreator igre), jeste najvažniji igrač u timu. Kako? Nedostatak brzih ili visokih igrača, te dobrih šutera ili skakača, se može nadoknaditi. Ali ako tim nema dobrog igrača na toj poziciji, džaba svi ostali (ovo treba shvatiti relativno). Objasniću zašto.

Pablo Prigioni

Playmaker ima osnovni zadatak da organizuje akcije (kako ofanzivne, tako i defanzivne). On prenosi loptu i odlučuje koja će se akcija igrati. Pored toga raspoređuje saigrače, govori im na koju stranu da idu, koga da pokriju ili da otvore, itd. Jednom rečju, zadatak mu je da razmišlja.

Neophodan visok IQ doneo je izreku koja kaže: fudbal se igra nogom, rukomet rukom, a košarka glavom. Tačno?

Sve što radi, radi po nalogu (čitaj: u dogovoru) stručnog štaba. Neke teorije zato kažu kako je playmaker produžena ruka trenera. Ako se govori u pozitivnom kontekstu, slažem se.

.

.

Ključni element neophodan za dobrog organizatora igre je pas, odnosno dodavanje. Kako mu je osnovni zadatak razgravanje drugih i kreiranje dobrih pozicija za šut (asistencije), osećaj u rukama je od krucijalne važnosti. No, da bi se napravila asistencija potreban je i dobar pregled igre, poznavanje kako saigrača, tako i protivnika, tajming i još dosta toga. Ovo je samo osnova.

Zonski presing

Zonski presing je kombinovana košarkaška odbrana. Nastala je spajanjem (sjedinjavanjem) zonske odbrane i pressinga (čovek na čoveka). Ne igra se samostalno, već je deo kombinovanih odbrambenih akcija. Najčešće se primenjuje kod izvođenja lopte pod protivničkim košem, kao i tokom prenošenja iste preko polovine terena. Time je jasno da je njen prvi  zadatak napasti pravila 5 i 8 sekundi.

Da vidimo kako zonski presing izgleda:

Izvodi se tako što igrači odbrane, postavljeni u neki od zonskih rasporeda, vrše pritisak na igrača sa loptom. Prva zamisao je da istekne 5 sekundi, za koliko se lopta ima pravo izvesti iz auta. Ako je ona ipak izvedena, napada se onaj koji je primio loptu, ne bi li se isforsirala greška. On može da pogreši u dodavanju, ali i da ne prenese loptu na drugu polovinu tokom 8 sekundi.

Kod izvođenja u toku igre, redosled akcija je najčešće: usmeravanje igrača sa loptom, usmeravanje igrača bez lopte, zatim udvajanje ili usmeravanje dodavanja pa udvajanje.

Postoje tri osnovne vrste:

• Zonski presing po celom terenu (1-2-1-1 raspored),
• Zonski presing na tri četvrtine (2-2-1 raspored) i
• Zonski presing na polovini (1-2-2 raspored).

Prva varijanta se koristi kod izvođenja pod košem. Ako ne prođe najčešće se prelazi u drugi vid odbrane. Presing na tri četvrtine ima za cilj skraćenje napada i krađu lopte pri dodavanju, jer tada onaj ko je prenosi mora brzo da reaguje (pravilo 8 sekundi), pa je veća verovatnoća greške.

Fizičke pripreme košarkaša

Kada se govori o fizičkom 'stvaranju' igrača, Dwight je zenit. Većina centara teži njegovim sposobnostima

Kada profesionalci (igrači pod ugovorima) rade fizičke pripreme, obraća se pažnja na neke druge stvari. Osnove, koje čine treninge u malađim kategorijama, sada su samo rutina. Međutim, za rutinu čest sinonim ume da bude aljkavost. A tu nastaje problem.

Osnovne treninge, koje svaki košarkaš prolazi, možete naći u trening sekciji portala kosarka24. Kako izgleda individualni trening, i fizički i tehnički, može se pročitati ovde. Ovo napominjem jer će biti značajno kasnije.

Treningu se pristupa sa više aspekata. To prvenstveno zavisi od odluke trenera, ali da bi pripreme prošle kako je planirano, potrebno je obratiti pažnju na sve. Vodi se računa o pojedinačnom fizičkom stanju svakog igrača pre početka treninga, te o čitavoj grupi i tome koliko je svako ponaosob spreman u odnosu na saigrače. Tada se kreće sa treningom i prati napredak (pod uslovom da napretka ima). To se ponovo radi sa aspekta pojedinca i grupe, kao i pojedinca u odnosu na ostale. Drugi deo je psihološki, koji obuhvata trenutno stanje igrača, kao i odnos sa ostatkom tima (tkz. hemija).

Kako funkcioniše trenažni proces

Igrač prvo prolazi lekarske testove, kako bi utvrdili da li je u stanju da uopšte krene sa pripremama. Rezultate tih testova koriste treneri da bi imali uvid u to ko je gde, tj. u kakvom im je stanju tim.

Primera radi, kada sam govorio o početku priprema reprezentacije Srbije, naveo sam da Novica Veličković radi zasebne treninge. On je u Realu bio prilično zapostavljen, nije mnogo igrao, pa je došlo do atrofije (smanjenja mase) mišića. Ivković je morao da sa njim radi odvojeno, kako bi ga ukomponovao sa ostatkom tima.

Košarkaška globalizacija, kuda vodi?

Poslednja vest na tu temu koju sam pročitao, kako će Sarge Ibaka nastupati za reprezentaciju Španije na predstojećem evropskom košarkaškom prvenstvu, navelo me na ponovno razmišljanje o njoj. Nisam pristalica svega što se u košarci danas dešava, ali pojedine prednosti su neminovne. Sa druge strane, ne može se funkcionisati kao nekada i gledati kako ostali sportovi ‘napreduju’.

Razlika? Oni je ne vide, jer ne postoji

Krenućemo sa primerom Partizana. Nakon dovođenja Housa u sezoni 2002 – 03 postala je redovna pojava da se tim popunjava stranim igračima. Svake sezone dolazi po jedan tamnoputi igrač, dok pretprošle nisu došla i dvojica. Od nekadašnjeg ‘etnički čistog’ Partizana, dobili smo tim koji popunjava dozvoljenu kvotu stranih igrača. Moguće je sada razviti teoriju kako to nije u interesu Srbije, kako to guši našu košarku, kako talentovani igrači odlaze u inostranstvo itd.

Pogledajmo to iz malo drugačijeg ugla. Duško Vujošević je jednom prilikom izjavio (sezona 2009 – 10) kako snagu tima vidi upravo u tome da igrači različitih nacionalnosti dobro sarađuju. Ako pogledamo taj tim, videćemo dva Crnogorca. Politika ih je učinila strancima, međutim ja ih i dalje posmatram kao naše igrače. Tu je bio i Aleks Marić. Koliko je nekome uopšte bitno što je rođen u Australiji? Meni nije. Dalje, dolazimo do Jana Veselog. Momak koga su navijači obožavali, momak koji govori srpski bolje od polovine Srba, koji diže tri prsta kada ga ponese atmosfera. Koliko ga posmatramo kao Čeha?

Još jedan primer: Roberts pogađa trojku protiv Barselone, Pionir je u transu. Koliko je bitno što to nije bio Kecman/Božić?

Odbrana pick and rolla

Zagovornik sam mišljenja da titulu donosi odbrana, a ne napad. Kako? Prvo, da bude jasno, napad je u prednosti u odnosu na odbranu i tu nema nikakve dileme. Ali ako neko ima šampionske ambicije, jasno je da poseduje kvalitetan napadački tim. Pitanje je samo kako će se igrati odbrana, jer ona je ta koja pravi razliku u vrhu. Kada se čudimo: „Kako su oni osvojili, pa ovi imaju bolju ekipu“, odgovor najčešće leži u odbrani. Idealan primer je prošlogodišnje finale prvenstva Španije, kada je Caja Laboral savladao savršenu i nepobedivu Barselonu. Zaustavili su njihov napad koji, jeste da je bio daleko najbolji u Evropi, ali nedovoljno fleksibilan.

Kada sam, nedavno, govorio o pick and rollu, jedna od stvari koje sam posebno naglasio bila je da se radi o krajnje jednostavnoj košarkaškoj akciji. Jednostavnoj za igranje, ali zato izuzetno teškoj za branjenje. Zašto? U životu je, generalno, najteže braniti se od najjednostavnijih napada. U IT svetu, spam je pošast od koje se jako teško branimo, a zapravo je neviđeno jednostavno kreirati ga. Slično je i u košarci. Akcija u kojoj učestvuju, u osnovi, svega dva igrača, a koja traje, opet u osnovi, veoma kratko (3-5 sekundi prosečno), poseduje veoma mali broj krivina tj. dodirnih tačaka sa protivnikom. Samim tim, ako se dobro izvede, odbrani je veoma teško i da je uspori, a gotovo nemoguće da je zaustavi. Timove koji u tome uspeju stručno nazivamo šamponi.

Postoje tri osnovne vrste odbrane pick and rolla:

• probijanjem/razbijanjem bloka,

• preuzimanjem i

• iskakanjem